Valjevo iz vazduha

Valjevo (foto: Đorđe Đoković)

23.04.2016, 11:36

Valjevo iz vazduha

Leteti iznad Valjeva i posmatrati građevine, ulice, ljude, parkove, trgove... leteti iznad njiva, pašnjaka, kanjona Gradca, Vidraka, Petnice, akumulacije Rovni, je ushićenje i zadovoljstvo koje se meri sa malo čime. Taj osećaj slobode i beskonačnosti, pa i nadmoći jer sam gore i visoko, a sve ostalo je dole, teško da može da se opiše slikom i rečju ma koliko se trudila. I dok sam letela iznad Valjeva spoznala sam svu lepotu našeg grada, "dobacila" do Medvednika i bila ne malo izneneđena veličinom „Krušika“.

Prošle subote direktor AK „Divci“ Miroslav Mire Maksimović, pilot, zaljubljenik u avione i visine, ali i zaljubljenik u Valjevo i prirodu koja ga okružuje, pozvao me je i bez uvoda pitao – „Hoćeš li danas da gledaš Valjevo odozgo? Uslovi za let su idealni“. Poziv koji se nikako ne odbija! Posebno jer sam samo jednom, pre 15 godina, letela iznad Valjeva i to praveći radio emisiju „Valjevo sa visine“. Tada sam bila skoncentrisana na posao, tako da u pogledu na „Valjevo sa visine“ nisam uživala, a još manje u letu. Ovaj put sam uživala.

Dvosednim avionom nije pilotirao bilo ko. Major avijacije Goran Đurić, nastavnik letenja na aerodromu Batajnica i u AK „Divci“. Leti na G-4 super galebu, avionima Lasta i Utva -75.

Nakon, piloti bi rekli, panoramskog leta, a za mene je to bio doživljaj, pitala sam Miroslava i Gorana, kakav je bio njihov prvi let, koje je osećanje dominiralo? I od tog prvog pitanja nastade, neplanirano, i ovaj intervju.

Kolubarske.rs: Kako je izgledao prvi let i pogled na Valjevo odozgo? Ushićenje, osećaj slobode i moći ili strah?

Miroslav: Bilo je to tačno pre 40 godina. Tada sam prvi put došao ovde na aerodrom u Divce. Bio sam student, predstavio sam se upravniku AK „Divci“ Milanu Torbici i rekao da želim da letim. Nije bio iznenađen. Pogledao me je bez reči. Avion je bio pred poletanje, pilotirao je Branislav Đerić. Pozvao ga je radio vezom i rekao – „imaš jednog putnika da ga provozaš“. Nestvarno, ali tako je bilo i to je bio moj prvi let. I sad dok ti pričam, setio sam se moje velike gluposti, rečenice koju sam nesmotreno izvalio, jer sam bio ushićen tim prvim letom i pogledom na Valjevo odozgo. Dok smo leteli iznad groblja, prelep pogled, kao mozaik, pomešana osećanja i kažem – „kako groblje lepo izgleda odozgo“. Đerić mi pokaza jedno drvo i reče – „tu je moja žena pre 20 dana sahranjena“. Osećao sam se grozno, ali on me je razumeo. I nakon tog prvog leta, čvrsto sam rešio da ću naučiti da pilotiram.

Kolubarske.rs: Zbog čega, da li zbog osećaja slobode i nadmoći, prostranstva? Ili jednostavno, bio je to izazov?

Miroslav: Taj osećaj slobode, koji si i ti danas doživela, bio je presudan. To je nešto što svako oseti dok leti, posebno kod prvog leta. Taj osećaj je mene opčinio. Kada sam prvi put leteo imao sam 24 godine a već sledeće godine, čvrsto rešen da naučim da vozim avion, seo sam u jedrilicu i počeo sa obukom. Mnogi misle da je obuka na jedrilici obavezna, pa tek posle dolazi avion. Međutim nije obavezna, ali s obzirom na to da je bila dosta jeftinija od motorne obuke, većina nas se odlučivala za jedrilicu. Zanimljivo je da se u to vreme obuka nije plaćala, ali je svaki član morao nekim svojim angažovanjem u klubu i nekim radom da „zaradi“ tu obuku. Tako da sam nakon četiri godine rada u klubu dogurao do zadovoljstva da dobijem motornu obuku.

Kolubarske.rs: Kako je izgledao prvi samostalni let. Da li si tada pomislio, ako ovo mogu, moćiću sve u životu?

Miroslav: Jedva sam čekao da instruktor izađe iz aviona i da ostanem sam u njemu. Nakon određenog broja letova, instruktor oceni da li možeš sam da letiš i ako je ocena pozitivna, on odluči da napusti avion, a tebe ostavi samog i izvoli, leti. Tog dana mi ni na kraj pameti nije bilo da će me pustiti samog da letim. Ništa mi nije najavio, samo je izašao iz aviona, pogledao me je i rekao - „teraj!“ Iznenađen, ali ne i uplašen pitao sam- „gde, bre da teram“? Neizmerno srećan, „otera“ ja njega gore. I jesam pomislio - ako sam ovo uspeo, nema prepreka. Uspeću u svemu.

Kolubarske: Leteo si iznad mnogih gradova u Srbiji. Koji grad je najlepši ili lepši od Valjeva?

Miroslav: Nijedan grad nije ni nalik na Valjevo. Gledano i odozgo i odozdo. Prvo, Valjevo ima fantastičnu okolinu, Pećinu, Petnicu, manastire, klisuru Gradca, brda... Dok šetate Karađorđevom vi znate da to sve ima, ali nemate predstavu lepote toga. Nemate celu sliku. A iz vazduha imate celu sliku i to u komadu. Sve je ispred, tačnije ispod vas. Valjevo se od drugih gradova razlikuje i po tome što se u jednom, ajde da kažem ritmičnom skladu, smenjuju zgrade, ulice, brda, reke, njive koje prave neverovatne geometrijske oblike... E, to je ono što izdvaja Valjevo od drugih gradova.

Kolubarske.rs: Sećam se sedamdesetih godina kada su avioni leteli iznad Valjeva, vukli transparente i to najčešće u dane praznika. Pisalo je, recimo, srećan Dan republike ili srećan 1. maj.

Miroslav: Jeste, pisalo je svašta. Tih godina, kada su avioni sa transparentima dugim nekoliko metara leteli u vreme praznika, sećam se kao posmatrač, dakle odozdo. Ali, u vreme kada sam ja bio pilot, sećam se godine kada je Tito umro i na transparentu je pisalo „Tito 88“. Iskreno da ti kažem ni tad, a ni sad nisam pristalica tih političkih parola. Mnogo su lepši transparenti na kojima su bile ljubavne poruke, kada mladić prosi devojku, a takvih je bilo.

Kolubarske.rs: Događaj koji ćeš pamtiti.

Miroslav: Auh. Bilo je to 1986. godine. Poleteo sam sa jedrilicom, jednosed, otkačili su me na 400 metara. Uz pomoć struja napravio sam prelet od 310 kilometara, leteo od Valjeva do Kruševca, pa do Smedereva i nazad u Divce. Bio sam u vazduhu 7 časova i 24 minuta. Imao sam osećaj, ne da sam dohvatio Mont Everest, nego da sam dosegao svemir. Tu sreću, zadovoljstvo, osećaj moći, nikada neću zaboraviti. O ružnim događajima ne pričam, jer nema svrhe sećati se tih stresnih situacija. Uostalom stresnih situacija ima svakodnevno.

Aerodrom Divci je gradski. Svima dostupan. Savršeno mesto. Ljudi malo bojažljivo dolaze, nisu sigurni da li mogu da lete iznad Valjeva. Kada čuju da može, oduševe se i... avantura počinje!

Goran Đurić je profesionalni pilot. Njegov prvi let nije bio studentski iz želje da leti iznad Valjeva, nego je bio iz želje da postane profesionalni pilot, da leti na G-4 super galebu.

Goran: Moj prvi let, imao sam 18 godina, bio je u vojnom dvokrilcu An-2. U taj avion ušli smo nas osmorica, poređani po kilaži. Podigli su nas na 1000 metara i od najtežeg ka najlakšem, ja sam bio treći, morali smo da iskočimo. Praktično, moj prvi let je bio i moj prvi skok iz aviona, a sve to je bilo u okviru obuke koju sam morao da prođem kao kandidat za Vazduhoplovnu akademiju na vojnom aerodromu u Nišu. Prvo smo morali da prođemo padobransku obuku, pa ko to završi odlazi na preživljavanje u prirodu koje traje desetak dana, nakon toga „ko preživi pričaće“, dolaze selektivno letenje i provera sposobnosti, tačnije da li smo sposobni za vojnog pilota. Tako da ja nisam imao osećaj prvog leta, jer je meni sve vreme u podsvesti bilo da ja moram da iskočim. Tek kasnije, posle mesec dana, sa nastavnikom letenja doživeo sam osećaj prvog leta. Ali taj osećaj mi nije bio stran, bio je kao da je taj let nešto najnormalnije, kao da sam rođen za to. Nije bilo neke euforije, ushićenja, straha... Jednostavno, osećao sam se kao svoj na svome.

Kolubarske.rs: Kakav je osećaj bio kada si prvi put leteo iznad Valjeva?

Goran: Na trećoj i četvrtoj godini Akademije u Podgorici, u okviru obuke, leteo sam u mlaznom avionu. Bio mi je san da nadletim Valjevo, svoj grad. Uglavnom su maršrute bile Mojkovac, Bujanovac pa severno preko Kragujevca, pa Požega, a ja sa 4.000 metara pokušavam da vidim Valjevo. U vojsci je sve precizno i strogo, ne može se odstupiti od zadatka i maršrute, a potrebno je samo tri minuta da preletim iznad Valjeva, ali ni toliko se ne sme. Tako da je moj prvi let iznad Valjeva bio odavde, sa aerodroma u Divcima, gde sam prvi put došao pre deset godina. I taj prvi let, sa malim avionom, iznad Valjeva je bio fenomenalan. A kada sam prešao na aerodrom u Batajnicu imao sam sa super galebom par naleta iznad grada i iznad svoje kuće.

Kolubarske.rs: Da li i profesionalni pilot Valjevo doživljava kao jedinstven, grad lepši od drugih ili je jedan od mnogih?

Goran: Kada je dobra vidljivost ka Valjevu možeš da zapucaš bez ikakve radio-navigacijske opreme i pripreme i da nepogrešvo znaš da je to Valjevo. Valjevo ima karakterističan venac planina, koje su savršen orjentir. Vidi se Medvednik, Maljen, Povlen i onda znaš, tu je i Valjevo. Po tome je jedinstveno. Što se tiče slike Valjeva iz vazduha u odnosu na druge gradove, nema tu neke velike razlike, posebno ako se gleda sa visine od preko 2000 metara. Vidi se stambena celina, polja koja liče na šahovski tablu, brda... sve je to manje više isto. Ono što nije isto i po čemu se Valjevo razlikuje od drugih gradova jeste to što za vreme grejne sezone, a to je skoro pola godine, grad se ne vidi iz vazduha. Sve gradove vidim odozgo, samo Valjevo, nažalost, ne.

Kolubarske.rs: Događaj koji ćeš pamtiti?

Goran: Najlepše mi je bilo kada sam kao pitomac, imao sam 20 godina, prešao sa klipnog aviona, poput ovog sa kojim smo danas leteli, na mlazni avion. Osećaj koji se ne zaboravlja i to je to zadovoljstvo i ushićenje, kada za relativno kratko vreme postignem brzinu od 500 kilometara na čas. Osećaj da sa avionom možeš da uradiš sve ono što je napisano u knjigama, a ti naučio. Naravno, uživanje je i let u ovom avionu, ali problem je to što bih ja rado dao malo gasa i da sa njim napravim nešto ozbiljnije, ali ne može. Mali je, a i nije za takav let. Svaki avion ima svoju prednost i što je najvažnije svaki pruža uživanje.

Većina onih koji naprave let iznad Valjeva i okoline su uzbuđeni i ushićeni. Neki čak od sreće i zadovoljstva vrište! Ima i onih, istina u manjini su, koji se uplaše i odustanu od leta. Goran prepričava jedan događaj.

„Na aerodrom u Divce je došlo jedno društvo i njih dvojica su letela, dok je treći bio posmatrač. Po završetku leta ova dvojica “lože“ posmatrača kao ne smeš da letiš, a on odgovara da sme, ali neće. U jednom trenutku, da bi dokazao da sme, odluči da leti i posle prvog zaokreta kaže mi – „brate, super je, ali ’ajde molim te da se vratimo, ne smem, ali morao sam zbog njih“.

Đorđe Đoković i ja smo smeli i leteli, gledali Valjevo odozgo. Neko je uživao, tražio pogledom svoju kuću, detalje u parku Pećina, divio se veličini „Krušika“, dominaciji hrama, lepoti jezera i brane Rovni, ribnjaku i jezeru u Petnici, blizini Medvednika. A neko nije imao vremena za uživanje jer je sve to fotografisao kako bi vi uživali u Valjevu iz vazduha!

Valjevo (foto: Đorđe Đoković)

23.04.2016, 11:36