21.09.2014, 10:51

Kafana

’Bem ti čoveka koji nema svoju kafanu. Koji nema svoj azil za šankom gde beži kad god mu namršteni život zabrani prolaz i preseče odstupnicu. Ili, ređe, svoj tron, na koji se penje u ranim večernjim satima, kada savlada lavine neplaćenih računa za komunalije i zadovolji dnevne vulkane očekivanja uže porodice, prvih komšija i zahtevnog rukovodstva matičnog preduzeća.

Jer, niko ne ume da oprosti greške i kašnjenja, preke reči i brzu ljutinu, neispunjena obećanja i raskinute ugovore - kao vrlo simpatično društvo iz ćoška... Kao uigrana ekipa iz kraja koja vas poziva za sto i kojoj ne smeta što opet nemate za šest velikih krigli („ti ćeš sledeći put...”). Kao zaljubljeni par, ubeđen da ćete i vi crno vino iz čaše sa visokom nogom, iz koje se ne pije ništa kratko, ono čime biste prečicom pobegli u nesvest... Kao otac i sin, prvi put zajedno na jutrenju, „...burazeru, popi nešto, mali je juče upisao fakultet u Beogradu, sad je student...” Niko ne prašta kao muzičari i kockari, toliko neplaćeni i poraženi koliko vi nikada nećete biti...

Ih, šta ga se puta, na moje oči, posle pet-šest kuvanih rakija noćnog decembra odustajalo od razvoda braka, od osvete neprijatelju, od zameranja prijateljima, od zlopamćenja braći... Od besmislenih rivalstava, navijačke netrpeljivosti i političkog nerazumevanja... U kafani, takođe mi je poznato, i najdosadniji „padobranci” koji bez pitanja uskaču za vaš sto i započinju priču o svojoj turobnoj intimi, začas se preobrate u nekog čiji vas privatni život zanima, a lični problemi pogađaju u srce.

Roditelji su mi govorili da se javljam starijima i jedem zatvorenih usta. Učitelji - da je 7 puta 6 = 42. Treneri – „ ko hoće da pobedi, ne sme da izgubi”. Tesali me oficiri čim zakasnim iz grada i promašim iz M-70 sa rasklopnim kundakom. Edukovali profesori „ustav je operativni akt racionalizacije društva.” Ali, tek sam u kafani naučio ono od čega se sastoje najopasniji delovi života: da nije zlato sve što sija, da se ne jede sve što leti, da može da bude al` ne mora da znači, da ništa nije tako crno kao što je nebo plavo, da i neoprostivi minut treba ispuniti dugim bekstvom od 60 sekundi, da drugima praštam što više, a sebi što manje i - da je u životu pošteno najteže, al` da se najduže može.

Ja sam, dragi prijatelji, sedeo i tamo gde piksle menjaju na dva opuška, ali i tamo gde sam poznavao gazdu. Razbio sam desetak čaša, par puta pobegao da ne platim, par puta preplatio i učestvovao u tačno šest tuča: 2 pobede, 2 poraza i 2 nerešene. Tu sam negde sreo ženu svog života jednog sunčanog proleća, ali i  onog sa pozivima za rat jednog zajebanog novembra. Opijao se kada su mi umirali roditelji i kada su mi se rađala deca,  družio se sa piscima i sa ludacima, sa lavovima i miševima, sa krupnim i sitnim ribama... Jednom sam, u par tura, ubedio izvesnog bankara da mi odobri kredit, a posle i smrknutu ekipu Elektrodistribucije da mi ne odseku struju...

Jebeš čoveka koji nema svoju kafanu. Taj nema ni gde da skrivi, ni gde da mu oproste.