20.10.2014, 12:56

Radovan

Moj otac je rođen u Gornjem Lipovu kod Kolašina. Zimi, tamo, sneg zarobi selo i vukovi silaze sa planina da pojedu pse (stoka pod ključem). Leti – zuje pčele i u gluvo doba dana mrdne po koji list. Ljudi oboljevaju od Parkinsona, glaukoma i prerano ogluve, što im uopšte ne smeta da žive sto godina. Za svadbe nemaju prilike, pa se okupljaju po sahranama, zbog čega ih je sve više mrtvih, a sve manje živih. Prijateljuju duboko, međutim kada se jednom „posvade” - onda je to prilično zauvek. „Sporeče” se dvojica, a ono posle pređe na čitave porodice, pa traje i pošto se zaboravi „zbog čega se ono Sailo i Dragojlo sporečiše?”. Tamo se retko šta menja i vesti sporo stižu. U Gornjem Lipovu kod Kolašina i rat poslednji dođe. I poslednji ode. Sad, kako im je u ratu – ne znam, ali sam načisto da im je u miru vododelnica opstanka, suvi centar trajanja, pitanje čojstva i junaštva u ekstremno krševitim uslovima – letnja kosidba i plastidba sena, sena -  koje će pojesti stoka, stoka - koju će pojesti oni, oni - skršenih veđa, na vrhu lanca ishrane. Sa te kosidbe i plastidbe „u stranama”, gde koze pasu pod ručnom, nema opravdanih izostanaka. Ne idu samo oni koji treba da se porode i oni koji treba da umru. Tako da stogodišnjaci, pokriveni vunenim jorganima, ćute i gledaju u plafon, a trudnice kuvaju ručak i gotove večeru za radnike koji se vraćaju nervozni i umorni, kao oslobodioci dugo okupirane teritorije.

E, u takvim okolnostima se moja majka Danica prvi put zatekla u Gornjem Lipovu kod Kolašina, usred zujanja pčela. Usred tišine koja i vrenje pasulja sa rebrima pretvara u zvuk potmule grmljavine. Usred  celodnevne samoće gde reč zatreba kao zalogaj, kao gutljaj, kao udah. Usred prazne kuće koja još nije postala i njena, sa stomakom do zuba u kom sam bio ja... I sa prvom komšinicom ispred vrata kužine, čija je kuća, bez obzira što je prva, bila daleko skoro pola kilometra. Stajala je sa praznom šoljom i zamolila za malo šećera, jer kod njih “ili je nestalo, ili ne može da nađe” (i ona je bila sasvim nova snaha iz Srbije, i ona je bila trudna, i njoj su tih vrelih dana opravdali izostanke sa redovnih časova plastitbe). „Kako da ne”, odgovori moja neobaveštena majka i još skuva kafu uz priču o svom osmom mesecu. Rastaše se u zdravlju i veselju ali potpuno nesvesne toga da gornjelipovsko vreme ne počinje od njih. Da su neki prošli ljudi ispisali pravila kojima vreme ne može ništa. I da se svaki put koji vodi iz toga naglo preseca oštrim kosama ili noževima kojima se kolju ovce. Ta, bez šećera, prva komšinica, bila je od onih sa kojima moji ne govore nešto između 200 i 300 godina! Tačno toliko naša noga nije prešla njihov prag, niti njihova naš! Ko zna zbog čega... Pričalo se da je, od mlađih, znao pokojni Periša, ali on umre u 98-oj, a ne reče nikom...

Sa mrakom dođoše i plastioci uvijeni u miris pokošene trave: deda, baba, otac, stričevi, strine, tetke, teče i njihova deca. Seli za večeru i čekaju dedu Radovana da opere noge, ruke, pazuhe, vrat i lice, pa da sipaju (baba mu poliva, isključivo ona). U međuvremenu, neko za stolom upita majku „ Dano, jel` bilo šta novo danas?” „Nije. U stvari, jeste. Bila mi komšinica iz onih kuća tamo, tražila malo šećera, zafalilo joj, i ja joj dala…” „Iz kojih, reče, kuća, Danice?” „Pa iz onih tamo”, pokaza majka rukom pravo u 300 godina ćutanja i mrkih pogleda, u tri veka nedolaženja i zaobilaženja, u tri generacije bez čestitke i saučešća, u sve ono što nismo mi, niti ćemo ikada biti. Jaaaooooojjj...                                                                                                                                    

Prvi je pucao otac, što se od njega i očekivalo, i to rafalno: „Šta uradi crna Danice??? Njima da daš naše??? Kuću da nam raskućiš!!! Puletiće da upropastiš!!! Njima da šećeriš, a nama da zagorčaš!!! Jesi li zato došla ovde? Jesam li te zato oženio? Crn ti obraz od sad pa dovijeka!!!” (ćale se vraćao na ijekavicu kad se iznervira). Onda su, kao što je red, vatru prihvatili i ostali, s` tim što je paljba bila pojedinačna. Majka je iznosila kačamak, cicvaru, poparu i mlečne proizvode, plačući pri tom naravno, što trudnice čine i sa mnogo manje razloga. A onda se, na vratima kužine, pojavio deda.

On je, bez obzira na godine, uvek bio ispred lipovskog vremena. Još tridesetih prošlog veka radio je u Americi kao rudar i tamo naučio engleski. Kao seoski kmet izlazio pred kralja Nikolu, bežao iz zarobljeništva, preživeo Zidani Most i oženio babu koja je bila 20 godina mlađa od njega. Uz to, zastupao je teoriju, inače vrlo prihvaćenu na severu Crne Gore, da je najbolja ljudska genetika crnogorsko-srbijanska, ili srbijansko-crnogorska, pa je moju majku Danicu voleo više od ostatka ženskog stanovništva sopstvene kuće. Sada ju je zatekao u suzama, kako služi one koji je grde, samu, daleko od tamnavske majke Ružice, od oca Marka kog nije zapamtila i od rođenog brata koji joj te večeri ne može pomoći... „Što plačeš snago?” (ovo – snago, umesto snaho). „Što ti plače žena Tomislave?” Majka je odgovorila, otprilike „#=;:/*,,..--&&#“!?*”, a otac  ponovio izlaganje od pre pet minuta. Deda nikada nije vikao, pa mogu misliti koliko je bilo ledeno „Ćuti Tomislave”. Zaćutao je ne samo Tomislav, nego i cela sofra. Deda je seo u čelo i rekao Božani, najstarijoj ćerki da ustane: „Ajde, posluži večeru, a ti Dano, sine, sedi pored mene, da ti i ja popijemo po jednu lozu i da ti ja nešto kažem”. Možda je otac mislio da će se provući, ali nije: „Ti Tomislave idi gore u kuću, donesi onu moju rakiju i dve čašice da nam sipaš. I požuri, nemoj da te nas dvoje čekamo”. Otac je stigao brže nego što je otišao, a moj deda Radovan rekao mojoj majci Danici: „Slušaj snago, da se ti i ja nešto dogovorimo. Kada mi sutra odemo da plastimo, ti ostaneš ovde sa svojim poslom, a dole niz put naiđu Gabelji (beskućnici, probisveti) i traže ti ovu kuću da im daš – ti im daj, ako misliš da treba. I svi ovi ovde – ima da ćute. Reč neće da ti kažu. Ja ti kažem. Tako, sine moj. A sad, živa ti meni bila i nemoj da plačeš, nema zašto”. U tom trenutku, jedino je baba imala pravo glasa, i to namenskog karaktera – složila se sa dedom, malo zato što mora uz svog čoveka, a malo zato što, stvarno, niko nije propao zbog jedne šolje šećera.

Tako je to bilo. S` tim da se majka, nekoliko dana kasnije, gornjelipovskoj javnosti obratila saopštenjem u kome se reklo: „Ako rodim sina zvaće se Radovan, a ako rodim ćerku zvaće se po babi”. Može se reći da sam u celoj priči i ja dobro prošao. Da nisam ovo što jesam – zvao bih se Stevanija.