16.11.2014, 17:04

Eeeeeeee...

Dva rođena brata sa severa Crne Gore živela su pod istim krovom do „četeresdruge“. Tada su otišli u Bosnu, jedan u četnike, drugi u partizane. Kada su se vratili, četnik je bio bez desne šake a partizan bez plućnog krila. Umrli su polovinom osamdesetih, iste godine, a da za četiri decenije nisu progovorili ni reč. Vukota i Vasilije.

Nisu Srbi izmislili podele. Najpre se, posle Velikog Praska, Zemlja odvojila od bezlične svemirske mase. Onda se presekla na severnu i južnu hemisveru. Onda se ispostavila da je njena Evropa kulturnija i pravovernija od neartikulisanog, paganskog ostatka čovečanstva. Onda je Balkan izrastao u najkrvaviji evropski ekstremitet sa urođenom potrebom za zavojima, gazom, alkoholom i ostalim blagodetima Crvenog Krsta. Tek na kraju, sa ludilom omeđenog poluostrva, Srbija je odletela u nebo nastavljajući da se rasparčava. Nismo mi izmislili podele, samo smo ih teorijski i praktično uobličili u posebnu naučnu disciplinu. Jedino nama, čak i najbesmislenije neslaganje, nudi onaj fatalni osećaj pripadanja boljoj polovini koja će, na kraju balade, probosti srce protivniku. Ili ga ostaviti u životu tek da bi se mrzeli do smrti. U tome za nas ima nečeg opojnog. Da nema, ne bi Drugi svetski rat samo ovde trajao do odluke Narodne skupštine da izjednači partizane i četnike, tako što će im sa par hiljada dinara mesečno nadoknaditi bratoubilačku zabludu o različitim sudbinama. Dok su se pametniji sabirali, mi smo se uporno oduzimali, sa posebnim osvrtom na deljenje kao matematičku operaciju najbržeg devalviranja rezultata.

Zato me je, pomalo, strah od prevelikih vernika i samosvesnih ateista. Od  došljaka bez talenta za asimilaciju i sebičnih starosedelaca. Od nadmenih stranaca i ksenofobičnih domaćina. Od lokal- patriota koji nigde ne putuju i globalista bez porodičnih korena. Od moralista spremnih da osuđuju na smrt i razvratnika koji se ne plaše kamenovanja. Od prepotentnih muških šovinista i frigidnih feministkinja. Od autokefalnih Crnogoraca i agresivnih Velikosrbijanaca. Od zagriženih zvezdaša i okorelih partizanovaca. Od najradikalnijih radikala i najdemokratskijih demokrata. Od izrazitih levaka i izrazitih dešnjaka... Od svih koji između sebe i drugih vide bezdan ili, u najboljem slučaju, labav viseći most.

Biće da je problem u tome što je iz suprostavljenih rovova središnja tačka najudaljenija, a nikome kao Srbinu nije ispod časti da prepolovi distancu. Makar sa druge strane bio i rođeni brat (tada naročito). U suprotnom, možda bi Vukota i Vasilije drugačije odživeli poslednjih četrdeset godina. Možda bi Vasilije mogao lakše da diše, a Vukota da se rukuje k`o čovek. Možda jedno veliko imanje ne bi slomili na dva mala. Možda bi im se žene posećivale bez straha da će ih muževi zateći, a deca ne bi rasula po svetu bežeći od nesreće svojih očeva. Možda bi im unuci govorili srpski umesto engleskog i francuskog. I ne bi kasnili na sahrane dedova zbog štrajka avioprevoznika.