07.01.2015, 11:53

LJUBAV

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako beskrajan…Ljubav je izvanredan cvet, ali treba imati hrabrosti ubrati ga na ivici užasnog ponora…Itd, itd…O ljubavi je, ponekad, opasno čak i govoriti. Naročito u malim mestima. I zato, kada se u malom mestu govori o ljubavi, za onoga ko takvu priču otvara, najpoštenije je da počne od sebe.

Moj sin i moja ćerka potajno misle da sam ja samo dobro prerušeni Deda Mraz. Jedan običan donosilac mlečnih čokolada i sokova na rastvaranje, finansijski obveznik njihovih dukseva, farmerki, patika sa vazdušnim đonom i snalažljivi nabavljač sirupa i antibiotika kad dobiju temperaturu u 23,30. Ubeđeni su da sam oduvek ovakav, sav od 7 do 3 - izgužvan, smrknut, proćelav, debeo i panično zagledan u Drugi dnevnik – TV sapunicu snimljenu na bazi istinitih događaja…

U stvari, klinci misle da se ovakav kao ja nikada ni sa kim nije držao za ruke, tu u separeu kod Lulice.                                                                                                   

Misle da, na Kosturnici, nisam brojao zvezde od sumraka do svitanja, prilično nesposoban da zaspim posle onoga što mi je šaptala u uvo, dok smo se zagrljeni rastajali na bezbednom odstojanju od njene kuće.

Ne znaju da sam ovde, u školskom, zaradio upalu pluća, zato što sam pred njom glumio Tarzana na – 7, pa primio 14 kristal-penicilina koji su, sećam se, boleli kao ujedi Napuljskog mastifa.

Da sam ono onda, opraštajući se od ženske ekskurzije iz Splita, zakasnio na voz, pa mi, na nesreću, pobegla garderoba sa sve novčanikom, u kom, na sreću, nije bilo ni žute banke…

Da sam jednom pao godinu (ih, jednom) jer sam se, između apstraktnog Ustavnog prava i konkretih beogradskih lokni koje mirišu na jabuke, jednoglasno i bez prava žalbe, odlučio za ovo drugo…

Da sam se zamerao jačima, bežao sa nastave, vozio bez dozvole, preskakao ograde, krio u mraku, kupao obučen, dizao tegove, gladovao i opijao se bivajući joj , kako kad, Princ na belom konju ili Zvonar Bogorodične crkve.

Da sam neke dobre lagao, da sam nekim lošim govorio istinu, da su mi i novembarske kiše bivale tople, i decembarski snegovi ružičasti, sve u ime ljubavi i sve na sopstveni račun. I da se moje vreme, u stvari, oduvek delilo – na ono pre i na ono posle nje…

Ja, sve što znam o ljubavi jeste – da je ljubav sve, da je svugde oko nas i da čezne da progovori, samo se ne usuđuje jer je plašljiva (u tome je tragedija sveta). Znam za jedan zid na kom je godinama stajala najkraća ljubavna drama ikada napisana, sastavljena od  tri reči  jarko crvenih slova: „UBIĆU SE, SVETLANA !“. Da život ne znači ništa ako u njemu ne postoji neko za koga bi ga dao.                                                                                                                                                                                                                             

Ja se sada, pomalo veteranski, skoro posthumno, stidim svakog trenutka u kom sam se stideo da priznam koliko sam voleo. Kakva sam budala bio, krio sam ono čime je trebalo da se ponosim:  

• jednom na Divčibarama, kada zavejana kafana nije imala drugu audio-kasetu sem Juritmiks sa ošišanom Eni Lenoks;                                  
• jednom u Beogradu, kada je padala kiša samo kod Vukovog Spomenika, i nigde više;
• jednom u vozu za Bar koji, verovatno, samo tad nije kasnio ni minut;                  
• jednom za Novu Godinu, na klizavim stepenicama hotela „Tamnava“;                                                                                                  
• jednom u njenoj sobi dok su Rolingstounsi svirali „Endži“, a ja umesto maternjeg govorio nemušti jezik (i to riblji);                                             
• i jednom u vojsci, u kafiću sa najlepšim imenom - „Celtis“...

To više ne mogu da ispravim. Ljudi nisu izmislili vremeplov, a baš su mogli zbog ovakvih pokajnika kakav sam ja…                                              

Zato sada, kada u malom mestu govorim o ljubavi (što je, inače, veoma opasno), ja svakoj od mojih, čak i onim čijih se imena i lica više ne sećam, poručujem, garantujem, kunem se – da ih još uvek volim! Ja nikada i nisam prestajao da volim sve one koje sam ikada zavoleo.

Jer, što se mene tiče, ljubav koja je mogla umreti i nije bila ljubav.