01.01.2015, 09:38

ŠEZDESETTREĆA I 2015-ta

Moja generacija više nije padobranska. Ni desantna. Ali ni praznična. Ni novogodišnja.

Naravno, nama koji smo ovde preko pola veka draže je ono što je bilo nego ono što će biti. Mi bismo sad najrađe u zadnju klupu, pa da se sakrijemo kada prozivaju i propituju. Nekako bi da pustimo mimo nas - neka ide kud je krenulo jer i onako će biti kako mora da bude. Nagledali smo se i početaka i krajeva, pa nam poznata svaka sredina, čak i ona koju prvi put vidimo. Nismo još za tugovanje, ali ni veselje nam ne ide od ruke. Naročito novogodišnje.

Još kažu da 2015-ta galopira ovamo sa isukanim mačem... Kažu da je ljuta na nas jer nismo bili dobri tokom njenih prethodnica... Kažu, tražiće da vratimo ono što se ovde uzalud ulagalo - sve i odmah, sa kamatom i sa osmehom... Inače će biti još ljuća, a mi još zaduženiji! Ipak, i njoj, tako nadrndanoj, tako pretećoj, tako bezobzirnoj i punoj sebe – spremamo svečani doček?! Moraćemo, dakle, da se smešimo bahatom gostu koji ne krije sadističku prirodu. Moraćemo da jedemo holesterol, da pijemo alkohol i da pušimo kao na takmičenju, samoubilački dokazujući veru u bolji život i oduševljenje prispećem Nove Godine koja nosi bič i mamuze. Moraćemo da plaćamo skupe konzumacije umesto da se provedemo uz TV, kako 2015-ta ne bi pomislila da nam do nje nije stalo, i kako se ne bi dodatno uvredila. Moraćemo da igramo kolo dok znoj ne probije sako a onda, onako mokri, idemo napolje na malu nuždu, pošto je u WC-u gužva. Moraćemo da sedimo u glomaznim društvima u kojima nas jedna trećina nervira, a drugu ne poznajemo. Moraćemo da vozimo pijani i da se presabiramo trezni... Sve to zbog 2015-te koja ulazi u našu učionicu kao strogi profesor uvređen što mu je pripalo najgore odeljenje.

E pa, ako je tako, ako smo već viđeni za sva smanjenja i skraćenja, za sva rezanja i sečenja, za sva suženja i obaranja, za sve restrikcije i zabrane, nepraštanja i optužbe, onda bi i Novoj Godini trebalo reći šta nam je na srcu, a ne samo da nas, onako nova, natovari i potera  uzbrdo. I to da joj kaže neko iz moje generacije, jer, starijima nije lako da se raspravljaju a mlađima nije pametno da se zameraju. Da se neko od nas napne i da je malko priupita – je li, Seko, a što si ti toliko ljuta? 

Jesi li ljuta  zato što malo-malo pa nemamo hleba a imamo rata, iako prvo proizvodimo a drugo ne izazivamo? Jesi li ljuta zato što veliki odgaje metalnu zver pa je, kad ne znaju šta će sa njom, puste na nas i na našu zemlju, iako znaju da zemlja to prašta tek za hiljadu godina, kao što znaju da mi praštamo odmah? Jesi li ljuta zbog toga što smo se, po tuđoj želji a u zadnjih deceniju i po`, tri puta smanjivali a i četvrti put je u toku? Jel` zbog toga što nam nisu vraćali ni zajmove ni uloge, što su nas tukli i naši i njihovi? Što nas isključuju iz onog čemu oduvek pripadamo a guraju u ono u čem` nikad nismo bili? Što su nas terali da se odričemo sebe i da verujemo u gluposti, pa ko nije za – u zatvor? Jel` zato što moramo da ćutimo dok krivično odgovaramo i za ono za šta drugi ne dobijaju ni usmenu opomenu? Što nam je moranje sve brže a put sve uži, što nam deca odlaze a mi ostajemo i „što je Bog tako daleko a ovo tako blizu“? Jesi li zato ljuta na nas? Nemoj... Spusti taj mač, spusti taj bič, i mamuze odseci brusilicom. Da te lakše nosimo.

Lično bih dodao i sledeće, manje u ime generacije – više u lično ime, manje iz inata – više što moram: i da znaš Nova Godino, sestro slatka, nisam ti ja više za glasnu muziku koju podrazumevaš, jer uz nju ne može da se priča; nisam ni za velika društva jer nemam velike ambicije; nisam ni za masnu hranu, ni za alkohol, ni za duvan - zbog krvnog posuđa, srčanih komora i želudačnog zida; nisam ni za podijum za igru jer kolo ne mogu a valcer ne umem; nisam ni za skupe konzumacije, ni za znojenje na vrućem, ni za mokrenje na hladnom, ni za tesne cipele, ni za široke novogodišnje čestitke... Nisam, nešto naročito, ni za tebe Nova Godino, da ti pravo kažem... Ja bih, umesto vas Novih, ponovo dočekivao one moje stare, kad bi ikako moglo...

Eto, da znaš da ima i ovakvih mišljenja kada 31.12. u 24,00 otvoriš vrata naroda. Da znaš da nisu baš svi smrtno zaljubljeni u tvoju mladost i obest koji će ionako proći za 365 dana, kada i ti spakuješ kofere. Što onda da te pamtimo samo po zlu? Molim te zato, u ime svih nas iz šezdesettreće – ako već moraš da budeš ljuta, budi, ali smanji tu ljutinu na keca, ili  na 0,5. I nemoj da nas zapiškiš. Ni da nas zaplačeš. Ako već nešto moraš, onda nas, najbolje, zalij. Pa da, ovako ugaženi, opet porastemo.