16.05.2014, 22:32

Pssssst!

 Najbolje je ćutati. Jer ćutanje, ako nije zlatno od početka, ono se pozlati na kraju. Kad ćutiš, izgleda da ne misliš. Ili da misliš, ali pogrešno. Ili da nisi zainteresovan. Ili da znaš, ali nećeš da kažeš. U svakom slučaju – niko se o tebe neće saplesti. Dobar si za kućna prijateljstva. Dobar si za tajna društva. Dobar si za stražara. Dobar si za zarobljenika. Dobar si momak…

Kad ćutiš, ne moraš da držiš reč. Niti da je povlačiš. Sve što nisi rekao ne može se upotrebiti protiv tebe. Mirna stanja ne remetiš. U ratovima ne učestvuješ. Najbliži si svakoj od istina. I onoj koja će u čitanke. Njoj najviše.

Kad ćutiš, možeš na deset mesta istovremeno. Nisi ni plus ni minus, pa ne kvariš ničiji rezultat. Za uzvrat, dobićeš od svih po malo, što je znatno više nego da od jednog dobiješ sve. Bićeš uvek na drugom, trećem ili četvrtom mestu, daleko bezbedniji nego da si na prvom, sa kog se pada na poslednje. Ćutanjem ne protivrečiš nego se univerzalno slažeš. Ali o tom slaganju nema dokaza koji bi ti se obilo o glavu. Kao ćutač, malima ne trebaš - zato što si ćutljiv, a ne trebaju ni oni tebi, zato što su mali. Trebaš samo Velikima, a velikima treba trebati.

Kad ćutiš, znači da si izučio težak zanat - umeš da trpiš. Recimo, nečiju petu na prstima. Nečiji lakat u rebrima. Nečiji zadah iz usta. Muvu na nosu, bubu u uhu, kravu na stomaku, zmiju u džepu, majmuna u društvu, konja u komšiluku, vola u kupusu… Izgledaš nepovrediv, nepomerljiv i krajnje pouzdan. Svi će s tobom računati, ali niko previše. Nijedna soba nikada neće biti tesna baš zbog tebe, ako znaš da ćutiš. Ne postoji red u kom ćeš biti prekobrojan. Da sve osude na streljanje, tebe bi pred zid tek kad nestane municije.

Najbolje je ćutati.

Al`, ko da ćuti…?