21.06.2015, 09:48

Zlatni dan

Sedativ na bazi sećanja. Koridor do bajke, kada se stvarnost nakostreši. Duboko verovanje da – „nista nije tako crno kao sto je nebo plavo…”

Mora da je to bio cirkus, pošto se u „ono vreme” za popravljanje raspoloženja na nedozvoljene načine išlo par godina u Sremsku Mitrovicu o trošku države. A, i jedna od zvezda večeri ispunjene mirisom životinjskih kaveza i treštećom muzikom sa razglasa, bio je indijski Čovek od gume – Jogi Nanda, koji je mogao  da spava na ekserima, da obraz probuši iglom kojom moja baba plete vunene čarape i da ceo stane u teglu za krastavce.

U delu Rume koji se zove Breg, i koji će tek početkom 90-tih postati karakterističan po tome što ga naseljavaju uglavnom Hrvati, tog sutona stajala je ogromna šarena šatra na kojoj su se vijorile zastavice kao razbarušena kosa kolosa. Naspram nje stajao sam ja sa šećernom vunom u junačkoj desnici, dok mi je levica bila prikovana za roditelje kao pouzdan dokaz da klinačka hrabrost, ipak, nije bezgranična. Svugde okolo, kao nasmejana vojska dobrotvora, zurili su prodavci pljeskavica, ćevapčića i raspolućene kobasice, neke rumene babe prodavale su kokice kao vruće pahulje pakovane u papirne kese veličine dečijeg dlana, a na stolovima pored kojih se, htelo-ne htelo, moralo proći – sijale su ušećerene jubuke i kitnjasto ukrašena liciderska srca kakva su momci poklanjali devojkama iz sasvim određenih razloga. Zamršene staze, posute piljevinom - vodilje kroz noć Čarobnjaka iz Oza, presecala su gospoda na štulama s crnim cilindrima na glavi, klovnovi sa nacrtanim osmehom kojima nije smetalo što su im cipele veće a pantalone kraće, gutači vatre – direktni potomci zmajeva i ljudi, jahači na konjima čije je kretanje pre bilo ples nego kas, hodači po konopcu zakačeni za vazduh, okretači metalnih obruča u različitim pravcima i žongleri loptama koje nikada ne padaju na zemlju…

Tu, na moje oči, lavovi su skakali kroz vatrene okvire prethodno dogovarajući redosled sa brkatim dreserom i, onako ogromni, priznavali superiornost jednom običnom biću… Brat i sestra leteli su sa trapaza na trapez hvatajući jedno drugo uvek u poslednjem času, uz vrisak onog dela publike koji je, umesto snažnih ruku artista, zamišljao sopstvenu nemoć…  Slonovi su hodali na zadnjim nogama, pudlice bile obučene kao balerine, a jedan šimpanza u fraku – pušio tompus i pio pivo iz krigle… Kroz raznoboj reflektora letele su konfete kao neobjašnjiva julska snežna mećava, slećući mi na ramena u obliku epoleta sa generalskim činovima. Na vrhu neba, sa kog je onaj kosmonaut skočio na mesec, rascvetavao se šljašteći vatromet pa onda venuo, nestajući zauvek u dugačkim rukavima veličanstvenog kosmosa.

Majka mi je ljuštila pečeno kestenje rizikujući da polomi lakirane nokte kojima se toliko ponosila, a otac sa neurušivim entuzijazmom uplaćivao pucanje iz vazdušne puške u promašene lutke na drvenom pultu… Neka nepoznata ozarena lica, zastala da se pozdrave sa nama, kupovala su mi lilihipe, sladolede na štapiću i odvodila na vožnju ringišpilom čija me je centrifugalna sila pretvarala - prvo u pilota borbenih aviona, a onda u Jurija Gagarina, lično i personalno. I najzad, kada sam bio ubeđen da je mozaik moje sreće kompletiran i da mu ne nedeostaje ni jedan detalj, dogodilo se nešto što ga je upotpunilo – sa nekim finim ljudima čija je ćerka ličila na Modesti Blejz (u koju sam, inače, bio tajno i nesrećno zaljubljen), seli smo u kafanu gde se pila malina, jeli ćevapi sa crnim lukom i dame birale s kim će igrati. U toj kafani, prvi i poslednji put video sam moje roditelje kako plešu i dugo potom živeo u zabludi da su njihova nedeljna ćutanja u senci valcera kog nikada nisu ponovili.

Zaspao sam uz frenetičan aplauz Jogija Nande, prodavca šećerne vune, visokog gosta na štulama, klovna sa crvenim nosem, bljuvača vatre, jahača dresiranih konja, žonglera, akrobata, muzičara, konobara i one devojčice koja je bila mlađa sestra Modesti Blejz. Njihov aplauz jasno je poručivao dve stvari: prvo – da toga dana, bez mene, njihovo prisustvo ne bi imalo nikakvog smisla, i drugo – da na ovom svetu tuga, strah, mržnja i slične kategorije - uopšte ne postoje…

Međutim, relativno brzo, shvatio sam da bi se ova planeta isto ovako okretala i da me nema u neposrednom okruženju. Kao i to da su glad, rat, bolest i smrt mnogo starija ekipa od klovna, dresera, akrobate i prodavca pljeskavica u lepinji.                        

Bivao sam toliko sam da moje zapomaganje nisu čuli ni najbolji prijatelji, čak ni rođeni brat… Bivao sam uplašen tamo gde su mrtvi brojčano nadmašivali žive, a razlika se povećavala kako je noć postajala crnja… Bivalo mi je hladno, toliko da se voda u čuturici smrzne, a rukavice ne pomažu… Razdirale su me dileme, zebnje i neverovanja, kao čopor vukova jelena koji prestaje da beži… Završavane su priče u kojima nisam uspeo da učestvujem, propustao sam šanse za koje sam znao da se neće ponoviti, odlazili su ljudi koje sam voleo… Dobio sam i one batine koje nisam zaslužio… Ponekad je stvarno izgledalo kao da sutra ne postoji.

A, ipak, uspevao sam da izlobujem sve te situacije bez daha i municije, bez saigrača i istomišljenika, bez svetla i putokaza:  dovoljno je bilo da negde iz kore malog dečačkog mozga prizovem one lavove što proleću kroz oganj,  slonove koji paze da nekog ne očepe i majmuna navučenog na duvan i alkohol. I kad god to učinim, osetim miris roštilja i ukus kandiranog voća tako da me glad napusti, a žeđ prestanem da osećam… Iznad mene grunu rakete na rasprskavanje da mi pokažu kuda da nastavim… Sednem na ringišpil i postanem nedostižan za sve koji bi da me zaustave… Uzmem vazdušnu pušku sa doteranim nišanskim spravama pa pogađam u centar… Vidim roditelje kako plešu i znam da ću preživeti.