Ilustracija (foto: Đorđe Đoković)
13.12.2015, 14:56
Ona
O svačemu sam pisao. I, kada mi ponestane inspiracije panično se zagledam u sebe, kao u prazan bunar. Kakva greška. Celo sazvežđe inspiracije svakog dana stoji mi u predsoblju pred ogledalom.
Šta da vam kažem, kao što postoje princeze od Monaka, ili od Notingema, ona je Princeza od Moga Srca. I da se ja pitam, sve joj podjednako dobro stoji. Čak i one pocepane farmerke, dva broja veće, koje nose američki automehaničari. Cenim preko ukrštenih reči, znači prilično lukavo, da u kovitlacu četrnaeste godine naslućuje svog princa na belom konju koji odnekud galopira ka njenom osmehu. Otuda, valjda, taj uzaludni posao traženja sopstvenih nesavršenosti kom se podvrgava ogledajući se pred svaki odlazak u školu, ili u šetnju, ili bilo gde. Ne želi ni u čije vidno polje ako ne ispuni visoke kriterijume usklađivanja boja i karaktera garderobe, jedne fine linije parfema koji je uozbiljuje i plavog talasa kose. Anfas, poluanfasi, profili i, najzad, potiljak sa pomoćnim ručnim ogledalom za pogled ispod oka… Sretao sam to i ranije. U kadrovima nezaboravnih filmova. U redovima knjiga koje sam podvlačio pa vraćao u biblioteke da skrenem pažnju sledećem čitaocu. U pričama koje se pričaju pred spavanje. U pesmama koje se pevaju pred zoru. I sada, posle svega, imam je pred ogledalom, u predsoblju. Ta mala, koju sam i pre nego se rodila nosio na reverima kaputa, u džepovima košulja, u oku, u dahu, u sred-srede sebe, pita – da li joj sve dobro stoji. A ja, kao, razmišljam…
Jednom je pala sa bicikla i imao sam fore do IV-og sprata da je prevarim kako malo rakije na ogrebotine neće boleti. Sećam se tog čvrstog zagrljaja i suza na slepljenim obrazima za koje nisam znao čije su, moje ili njene. Jednom je bila Čarobnjak iz Oza na predškolskom maskenbalu, sa onom velikom kupolastom kapom koja ju je izdvajala od ostalih bisera. Zaspala je na putu do kuće uverena u sve ono u šta deca treba da veruju. Jednom, iz čista mira, nije htela da pije sirup za kasalj “ako i tata ne popije”, pa smo uzeli dve bočice. I lepo nam je išlo. Sada stoji pred ogledalom na vrhovima prstiju, skoro plešući, ženski zagledana u sebe iz svih uglova, i pita da li joj to lepo stoji. A ja, kao, razmišljam…
Liči na zbir svih nežnosti mojih 50 godina. Na lipovske livade moga oca i na rascvetale tamnavske bagreme moje majke. Na snove u kojima sam leteo, na ispite koje sam položio, na utakmice u kojima sam pobedio. Na moje dobre izbore. Na moje ispunjene želje. Na moje tačne odgovore. Na sve od čega mi je raslo srce. Liči na onaj dan kada sam je izneo niz stepenište porodilišta. Liči na ovaj dan kada se kao balerina ogleda pred šetnju ulicom Kralja Petra. Liči na sve moje dane. Ili svi moji dani lice na nju. “Šta misliš, da li mi ovo lepo stoji?” A ja, kao, razmišljam…
Za deceniju i po šetali smo po oblacima, odozgo brojali krovove i livade, i tako vežbali sabiranje i oduzimanje. Pre spavanja, praveći puteve od istina i bajki, stizali smo u najzabačenije delove sveta, tamo gde je nekoga trebalo spasti iz pećine troglavog zmaja. Hrabrili se pred vakcine i prvi školski dan, učili da vezujemo pertle na mašnu i skačemo u vodu bez začepljenog nosa. Zamišljali koliki je svemir dok nam se ne zavrti u glavi i pravili jesenji popis ptica selica, da na proleće proverimo jesu li se sve vratile. A jednom smo sreli pesnika koji nam je poklonio stihove. Stao je u te stihove čitav okean nesprečive očinske zabrinutosti za svoje ćerke, zabrinutosti sa neograničenim rokom trajanja. Bila je tu kompletna kvadratura zebnji, strahova, nadanja i ljubavi. I verovanja da će, na kraju, ipak, sve biti u redu.
Maslačak bi pred njom kleko
Kad ona po polju šeta
Ja sve strepim da je neko
Ne ubere mesto cveta
- Tata, šta mislis, jesam li lepa?
- Ma, najlepša si. Bez razmišljanja.