10.02.2017, 12:53

Raj i Paklo

Kao striptizete o poštenju, kao vojnici o skraćenju, tako i bolesnici o bolestima.

Bar 35 godina razmišljao sam o tome kako će mi izgledati život kada se lekari umešaju u njega. Bile su to decenije u kojima sam stalno znao kako hoću a tek povremeno se pitao dokle mogu.

 

Bio je to vek pun svakovrsnog preterivanja, jer ono u čemu nisam preterivao nisam ni računao da postoji. Kada sam trenirao - trenirao sam više od propisanog ne bih li prečicom u reprezentaciju. Kada sam učio - čekao sam kampanjski krajnje rokove a onda u nekoliko dana sabijao ono što staje u nekoliko nedelja. Kada sam solio - solio sam kao da šećerim, a ni med mi ponekad nije bio dovoljno sladak. Priznavao sam samo mastan burek i pune tanjire, beli hleb i zreli kajmak, sveže čvarke i ljut kulen, hladno pivo ili dvolitarsku Pepsi kolu koja je u mom slučaju trajala manje od dva sata. Utakmice sam gledao drhteći kao da samo od mog mišljenja zavisi rezultat, a u kafanama ostajao do fajronta plašeći se da šta ne propustim i da će mi nestati cigareta. Bilo je dana kada sam želeo da budem na tri mesta istovremeno, potajno verujući da je to moguće.

 

A evo, sada, lekari mi toplo preporučuju da zaboravim, slatko, slano, masno, duvan i alkohol, da izbegavam nerviranje i da u raspored časova obavezno uvrstim jednosatnu šetnju za sanaciju moje psihofizičke strukture koja je počela da se kruni. Kad bolje razmislim, to sam znao i bez njih, samo što nemam završen medicinski fakultet pa ne delujem uverljivo, a i nemam pečat nadležne ustanove. Oni su mi, u stvari, eufemistički rekli da se moj život uopšte neće promeniti pod uslovom da se odreknem svega što najviše volim. Da ja, prektično, treba samo da promenim sebe a da sve drugo ostaje isto... Eto, samo toliko...

Pretpostavljam da to znači da umesto malog fudbala u kom se uvaljuju đonovi i laktovi, i zakrvi do istrebljenja, onako kako mora ako kaniš pobijediti - izaberem laganu šetnju livadom dok se sanjiva budi odakle se vraćam sa kitom cveća za vazu u dnevnoj sobi. To znači da svaki posao isplaniram do tančina obavljajući ga u radnom odelu, postupno i redosledno, dosadno i predvidivo, onako kako nikada ništa nisam radio. Da umesto jaja na slanini jedem presnu papriku bez soli i ovsene pahuljice u jogurtu sa čuvenih 0,5% mlečne masti. Da umesto filmova sa tužnim krajem snimljenim po istinitim događajima - biram komedije sa hepiendovima u kojima su se svi poženili i poudavali baš kako su hteli, živeći bogato i bahato. Da na utakmice ne idem, a ako baš moram, onda da okrenem glavu kada se šutira penal... Da umesto Malbora 5, svetloplavo pakovanje, konzumiram bombone bez šećera iz prodavnice zdrave hrane. Da umesto Hajnekena i Valjevskog piva, viskija i vinjaka, do mile volje koristim hladnu vodu sa parčetom limuna unutra. Da ne zalazim u kafane sem na čaj pre podne. I da obavezno, ali obavezno, proredim druženje sa momcima koji puše, piju, nezdravo jedu i govore ružne reči. Ako mislim da...i tako dalje...

 

E pa mislim! Jer, ne pripadam ja samo sebi, nego još nekima do kojih mi je stalo više nego do sebe. Zato ću izabrati brzo hodanje kao svoj sledeći sport. Zato ću praviti planove za sutra, za narednu nedelju. Ješću kuvanu boraniju bez zaprške. Piću tu zalimunjenu vodu, uzimati ljute bombone umesto nikotinskih štapića i neću gledati izvođenje najstrožih kazni... I to je sve što mogu da obećam. Pošto mi ni na kraj pameti ne pada da se lišim restoranskih usluga i đavolastih tipova sa kojima sam proveo život. Onih "dobrih dečaka" bez kojih bi sve ovo do sada ličilo na nezačinjenu čorbu koja se jede iz pristojnosti a ne zato što prija.

Napraviću, dakle, od svega što moram i od svega što mogu - sublimat sopostvenog postojanja u ovim, zadatim, uslovima. Steći ću anđeoske navike blagog i umerenog čoveka, a ipak odlaziti u strogo zabranjene prostore u kojima se puši, pije i psuje. Plaćaću muziku kada me pogodi, vikati ture kada na mene dođe red, sa sve onom bombonom u zubima i onim limunom u vodi. U jednoj jedinoj tački spojiću moj sever i jug, moje gore i dole, moj raj i moj pakao... Trim staze i kafanske stolove, uvrežene navike i nova pravila, mlade lekare koji za mene imaju samo savete i stare prijatelje koji za mene imaju samo opravdanja. Bez ovih poslednjih stvar neće funkcionisati. Jer u raju jeste lepo, al`u paklu je ekipa.