10.08.2014, 10:09

Lekari

Lekari nisu bogovi. Ali nisu ni obični ljudi. Da su obični, ne bi smo ih, pošto, namigujući, preskočimo sve preventivne sistematske preglede i meraklijski probijemo sve rokove za upotrebu obzira prema sebi, onako zapušteni i zapušeni, onako progoreli i procureli, očajnički pitali – Doktore, `oću ja da valjam?  Da su, što bi se reklo, „jedni od nas“, ne bi smo dolazili pred njih kao pred nekoga ko čita sudbinu i vidi budućnost, zagledani u  njihove oči u kojima, možda, negde na beonjačama, piše - čemu to idemo u susret. Lekarske ordinacije su, tek naoko, u parterima Domova zdravlja i uličnim lokalima privatne prakse… A u stvari, negde u gornjim terasama atmosfere, gde se o istini najbolje radi.

S druge starne, može se reći da je za zdravstveno stanje ovdašnjih smrtnika, život (kao pojava) izuzetno štetan. Praktično poguban. Jer, bežeći svako svojim putem, svako od svojih zlih duhova (kao što beži zec zarobljen farovima obesnog Landrovera) mi, ili nemamo sreće, ili nemamo vremena da od tog života uzmemo bilo šta drugo sem njegovih najnekvalitetnijih delova koji, kao takvi, idu u švarglu i kavurmu. A to, po prirodi stvari, opasno podiže holestreol, sužava krvne sudove i srce tera na onu preterano okretnu igru. 

Znamo mi, zadihani trećepozivci, da bi najbolje bilo kada bi smo jutarnju kafu iz krigle i pet „laki strajkova“ zamenili čajem od nane, bez šećera. Znamo da bi bilo pametno kada bismo, umesto pola kila bureka sa mesom i litar koka-kole, doručkovali musli u jogurtu sa 0% mlečne masti, ili kuvanu soju prelivenu maslinovim uljem… Kad bi ručak sipali samo jednom, bez hleba, i popodnevnu nirvanu pokrivenu ćebetom, preobratili u Tur`d Frans - preko Sovljaka pa dokle stigneš… Jasno je nama, bivšim igračima zadatka, da se šest piva ne piju i vangla salašnjaka (koju je tašta poslala deci, a ne nama) ne jede u kasne sate, kada u kuhinji nema nikog osim nas i naše zakržljale savesti. I da bi ono mesto u stomaku u koje udara stres, baždareno da otrpi par stotina komada, trajalo duže ako bi nam more bilo do kolena, a ravnica do Kosova.

Al` kako da nam bude ravno i da nam ne bude uzbrdo ili nizbrdo, kad nas juri taj Landrover, pun nevraćenih dugova i neotplaćenih kredita? Pun pogrešnih odluka, izgubljenih ljubavi i tektonskih razočarenja? Kako, kad nam samo on osvetljava put, pa izgleda k`o da drugog puta i nema.

Međutim, sreća u nesreći je to što je ovaj svet pristao da ga naprave od sklada suprotnosti. Od minusa i plusa, od vode i vatre, od severa i juga, od zemlje i neba, od Makija i mene, od duše i tela, od lekara i pacijenata... Jer, da se planeta slučajno uzjogunila, da je zahtevala više jednostavnosti, da joj se, recimo, prohtelo da bude jednobojnija - ne bi pored belih mantila koji stoje pod zakletvom „…u času kada stupam među članove lekarske profesije…“, stajale i rastrbuljene karirane košulje isflekane rakijom i škembićima u saftu, koje zaverenički garantuju „…ako nam zabrane masno, alkohol, duvan i seksualne aktivnosti – jedino ćemo kod ovog poslednjeg biti disiplinovani…“.

Ne može svako da bude lekar. Nije to samo posao. Lekar je pre stanje svesti, karakterna osobina. Neka, makar zalutala i zato naizgled neobjašnjiva genetska određenost po kojoj, zauvek, sopstvenim životom, treba pokrivati širok prostor – od četvrt aspirina do poslednje nade.

Čime bi neko, sem onim što jeste, prekidao svoj san i svoju noć, i žureći stizao do drugih koji ne mogu stići do njega? Prolazio kroz kaljave oranice gde se razboljevaju seoska deca, da ih pronađe i podigne iz postelja  koje mirišu na dunje i rakijske obloge, ili - brzim prevozom prevaljivao neslućene daljine da bi, u spejs-šatl salama, uz pomoć robota, spašavao krhki ljudski vek.

Čime bi, sem onim od čega je, menjao zaustavljena srca, zašivao otkinute ruke, kalemio život na život…Ako bogovi zaista postoje, onda su im od svih zemaljskih bića lekari najbliže.