27.08.2014, 09:49

Moranje

Nekada uopšte nisam morao. Od moranja sam okretao glavu kao od zlog duha sa urokljivim očima, kao od ružne devojke sa kojom bi me mogli na silu oženiti, kao od neisplativog posla u kom bih izgubio sve. Za mene su morali drugi, a oni me nikad nisu ostavljali samog. Moranje je bila preteška kategorija za nas, lakonoge. U stvari, moja putna mreža bila je bez obaveznog pravca, zato nisam morao. Kada sam bio mlad – toliko sam bio van moranja da nisam ni umeo da moram.

Posle su došla druga vremena pa sam moranje morao da vežbam, pošto su oni koji su morali umesto mene – prestali da moraju. I, toliko sam ga navežbao da sam postao najbolji baš kad moram. Sad mi moranje toliko ide od ruke da više ne moram samo za sebe, nego moram i za druge. Sav sam u moranju… Poslednje dve decenije ništa i ne umem ako ne moram. Šta više, stvar je otišla toliko daleko da me smrtno nerviraju svi koji ne moraju u ovim godinama. Čim dođe neko takav i kaže da ne mora – ja moram da odem, ne mogu da ga slušam!  Ko si bre ti da ne moraš kad je moranje neizbežno? Kad je svaki običaj, svaki zakon, svaki ljudski red napravljen od moranja? Kad se ceo svet prostire od „moram ovo” do „moram ono”? Kad mora i da se živi i da se umre, ovo drugo naročito. Jer, niko ne bi na onaj svet da ne mora. A znam neke koji se ne bi ni rodili da nisu morali.