03.06.2021, 09:15

Odvojili bi crkvu od države, ali da ostane na njihovoj strani...

Lako je izricanje i zaricanje, toliko da je nekad obavezno. Tako je i sa onim na račun potrebe, čak neophodnosti, za vladavinom institucija. I problema nema, dok je na nivou načelnog, "u principu". Kad se dođe na teren praktikovanja i pojedinačnih slučajeva, stvari krenu uzbrdo. Na scenu stupa drugo, prećutno ali praktikovano načelo. "Mož da bidne, al ne mora da znači!".

 

Pogledajmo najnoviji primer, ukoliko nije zastareo već tokom ovog pisanja. Vučićevo ljubljenje ruku Patrijarhu i svim episkopima, pri dolasku u Predsedništvo Republike na svečani ručak koji im je priredio. Naglašavamo: u "Predsedništvo Republike", a ne u njegovu kuću! Što znači i da su došli jednom Predsedniku Republike, a ne jednom građaninu i verniku. Što je Patrijarh, po važećem (?) Ustavu, poglavar organizacije odvojene od države, i time u rangu drugih šefova država, a njemu je poljubio ruku, takođe nije za zanemarivanje. Treba li i njima, da ljubi ruku? Nije se on zakleo da će poštovati onog koji sedi na "tronu Svetog Save", nego Ustav višekonfesionalne pa i zato sekularne države! Čije izmene mirno može da predloži Skupštini, i po svemu sudeći, ostvari. A tek, šta znači ljubljenje ruke, episkopima? Uz normalno fizičko, ali i simboličko savijanje pred njima!

 

Po ko zna koji put: nema govora da ovo kao i bilo koje napuštanje principa, pravila, zakona..., "samo ovaj put" i "iz opravdanog razloga", takozvani presedan, ostaje za "samo ovaj put". Ili da princip, ostaje princip... Zato se ovim i bavimo, podsećajući da nema nikakvih problema da Aleksandar Vučić kao privatno lice, građanin i vernik, gosti koga hoće, kako hoće i gde hoće. Što on ne vidi nikakvu razliku između tog privatnog lica i Predsednika Republike, svoje kuće u Jajincima i Predsedništva Republike Srbije, nimalo mu ne smeta. Dobar deo građana (koji će ovo pisanje shvatiti kao "napad na SPC"), to takođe ne vidi. Kao ni razliku između njega tu i tada, i obaveznog Mila Dodika, koji je suprotno svojoj želji ipak bio privatno lice koje se gura gde mu nije mesto. Njima to ne smeta, i nastaviće sa pričom da im smeta odsustvo vladavine institucija. Shodno još jednoj narodnoj mudrosti: "Bi se..., al da im ne uđe!".