Majstor (foto: Đorđe Đoković)
06.10.2014, 09:33
Sam svoj majstor, a ne veberovac!
Sumrak vrednosti i ideala, ideologija i programa, razočarenje vođama i uzorima, dezideologizacija i personalizacija politike (persona na čelu je ideologija i program!), „doba praznine“.., odvija se i pred našim očima. Pošto su poznatiji i politizovaniji „potrošeni“, red je došao Maksa Vebera. On služi kao učitelj i program, Vučiću! To se počesto ponavlja, ali niko ne kaže šta je to kod velikog naučnika a ne političara, priraslo Vučićevom srcu? Da „političar u sebi svakog dana i svakog sata treba da pobeđuje jednog prostog, posve ljudskog neprijatelja: najobičniju taštinu“? Poseduje „političke principe“, nije mu „jedino važno kako da ostvari što veći broj glasova“? -Gde je to Vučiću, gde „principi i ideologija“, „svoja stvar za koju živi“ izbegavajući „smrtni greh u politici: ne braniti ni jednu stvar“? Kakvo je „delo“ za čije se izvršenje brine tokom svih preokreta i „velikih grešaka“ koje priznaje, a ne imenuje? Čime je „nešto više od sitnog karijeriste, koji se brine samo za sadašnjost“?
Uz nečiju umesnu konstataciju da se radi o „manjku morala i višku ambicija“, to je samo „diktatura zasnovana na eksploataciji masa“ (Veber), korišćenjem razočarenja dobrog dela biračkog tela. Tolikog da je dovoljno da vodi samo deo tela, koji ga je i doveo na vlast. Otuda priredbe za javnost, potezi koje voli taj deo: „neka komšiji (bogatom) crkne krava“, „neka i pred njegovom kućom (vilom) zaigra mečka“ (ali „marica“)! Vučićevo „delo“ je vlastiti kult u sadašnjosti, „principi“ su ono što kultu služi. Nezamenljiv je, budući da „Samo ja smem...“, „Niko osim mene ne sme..“ (da udari na Kosmajca). Svejedno je ko će biti ministar, i kojeg resora. Odlučivaće o onom, i kako mu Vučić kaže! Sve što treba da bude najavljeno najavljuje on, sve što treba da bude otvoreno, otvara takođe on... Uz obavezno prisustvo onog ko bi to mogao i trebao da uradi, da se zna ko je ko! On saopštava smene policijskih generala umesto ministra ili direktora policije, s tim da su obojica pritom fikusi. Grubo obraćanje onima koji nisu bilo ko nego ministri, krupni direktori, generali.., nije odsustvo takta, uljudnosti.
Svesno ili nesvesno to ide u istom smeru: pokazati ko je „gazda“! Optuživanje onog koga nije optužilo tužilaštvo i najava hapšenja zvanično neosumnjičenog dotičnom omogućuje da pobegne, ali ostavlja utisak snage. Prija malom i isfrustriranom čoveku a nimalo institucijama, direktno zaobiđenim i indirektno osumnjičenim za nerad! Ne prija ni onom čemu služe institucije, šta ako se Vučiću „nešto desi“? Ko ili šta, da ga zameni? –Državnik bi o tome obavezno vodio računa, ne zbog sebe nego zbog države! Kao i o tome koga postavlja: „Pravi funkcioner ne treba da se bavi politikom, on treba da administrira. I to pre svega, nepristrasno“. A Vučić se okružuje evidentnim poltronima sposobnim prevashodno za „sledbeništvo u demagogiji“ (Veber), kako bi mu moć bila očigledna! Ko bi od takvih, mogao da ga zameni? Ili da sada radi što on radi, rešava pitanja koja muče pojedince i grupe? Ali institucije su i brana kultu ličnosti, stradaju i kada on traži njihovo jačanje. A traži ga reda radi jer to traži „Evropa“, i da malo smanji „ja-pa-ja-jkovanje“. U praksi se na njih ne osvrće, napad na njega napad je na državu kao instituciju. To jeste njegova stvar, s njim dolazi i odlazi, ali stvar je neverovanje u institucije ostalih. Uključujući ljude iz institucija (!), ne samo kada su zaobilaženi. Zašto bi se bavili onim što im je posao, ako će i tako biti kako On kaže? Ili ako ih upućeni na njih zaobilaze, tražeći odmah kontakt s Njim?
„Savetnici“ iz inostranstva, uključujući bivšeg premijera Velike Britanije, kasnije i kratkotrajnog ministra sa čuvenog Jejla u SAD, samo su „zvučna imena“ koja treba da impresioniraju. I služe za jednokratnu upotrebu, ubrzo se nigde ne pominju. Zar Njemu treba ičiji savet? Je li ko čuo da lepo govori, o nekome? O „političkom ocu“ i Predsedniku Republike, kaže samo da dobro radi svoj posao! Sa kakvim je nipodaštavanjem govorio o naučnicima, koji su ukazali na „problematičnost“ doktorata njegovog bliskog saradnika! S kime je raspravljao? -Ni sa kim, pa ni sa dobronamernim i nikako političkim protivnikom, čuvenim slovenačkim ekonomistom Mencingerom. Umesto raspravljanja, praktikovao je monolog. U protivnom, moglo bi se pomisliti da mu je dotični ravan bar kao sagovornik! Otuda obavezno korišćenje „ja“ i kad bi trebao da pomene nekog „svog“, ili kad bi logičnije bilo „mi“ (vlada, stranka). Ja pa ja, pa onda opet ja, jeste ogrešenje o bon-ton, građanski red. (Veber je poznat i kao građanski liberal, i veoma uglađeni profesor). Jeste znak narcisoidnosti, prepotencije, bahatosti.., ali je upućeno pomenutom delu birača. Snaga bato, sigurnost, poznavanje svega i svačega! Odlučivanja o svemu i svačemu, tako da njemu treba da se obraća i mimo i protiv „nadležnih“. Kult autoritativne ličnosti i tako se ispoljava u odnosu na njoj komplementarne autoritarne, ubedljivo u većini!
Državnik biračima život čini materijalno i duhovno sadržajnijim, a političar im nudi surogate. Vučić im nudi mogućnost da ga žale, teže mu je nego njima! Iznosi porodični razgovor sa sinom, da bi javnost znala kako sin „neće biti Marko Milošević, kao što i ja nisam Milošević“. Koliko je puta saopštio da mu je glava u torbi, a ni porodica (uključujući dete!), nije mu bezbedna! Nije samo (kako preporučuju marketinški stručnjaci) jedan od nas, isti kao mi, i najbolji od nas. On je i najugroženiji, normalno, radi nas! Državnik to ne čini, već snosi odgovornost. Pa šta bude! Ali ako „Ja sam najviše napadan...“, treba da budem predmet sveopšteg žaljenja. Bar svih poštenih i dobronamernih, i zaslužujem poverenje i zahvalnost. I pobedu na idućim izborima... Tražeći od svojih birača pomoć, omogućuje im i porast važnosti u sopstvenim očima! Političar više nije neko ko može samo da im da, daju i oni njemu. Ostvaruje se reciprocitet, dajem da daš!
Kult ličnosti nije neobičan, imao ga je i Tito, ali je njegovu gradnju prepuštao drugima. To su dobro činili (nekima je bio posao a svima prilika za afirmaciju), a on je ostajao bez vidljive taštine... Iz svakog primera može se dosta naučiti, neki se može i slediti! Tim pre što stvari nastavljaju svojim tokom u pravcu sve veće racionalizacije, sofistikovanja. Specijalizovanja, korišćenja znanja niza nauka! Sa Vučićem to nije slučaj. Da li što nema poverenja u druge, da li zbog izrazite sujete i prepotencije, nije bitno. Zasad, u tome ima lepog uspeha. Ali samo kod onih koji i inače imaju pozitivan stav prema njemu! Kod ostalih, uključujući prema njemu samo indiferentne, nepotrebno deluje dosta odbojno. Toliko da mu neće priznati ni ono što nije loše...
Programa i uzora uvek ima, kao i sledbenika i „sledbenika“. Razlikuju se upravo po tome koliko su bliski i daleki od programa i uzora! Zato su i najžešći sukobi upravo među onima koji se pozivaju na isti program i uzor... A Veber bi ga, da može, zasad sledbenikom smatrao koliko i jednog skorašnjeg predsednika Skupštine. Koji je sam za sebe, napisao da je državnik „po zanimanju“!