27.12.2022, 10:34

Za sportski uspeh, ali i sam opstanak države, neophodni su svi njeni državljani...

Pošto se uglavnom slegla prašina, ne samo oko učešća "naših" na festivalu fudbala nego i sa njim uopšte, može se razmišljati i o onom "oko" festivala. Daljem i od organizacije, direktnih troškova, "naknade" za njegovo dobijanje... Pa i značaju fudbala (uopšte popularnog sporta), izvan samog fudbala. Značenju povremeno pominjane tvrdnje, da je i "ogledalo društva!".

 

Kako smo mirno gledali, kako kao nešto normalno, kad u evropskim i normalno "belim" reprezentacijama na teren ulaze crni igrači. I pevaju himnu dotične države! Kao i beli, a odrasli u drugim državama, koji u njoj ne žive ili ne igraju u njenim klubovima... I jeste normalno, u tim državama! Ali se normalno ne pitamo šta je prethodilo Albancima Šaćiriju i Džaki, u reprezentaciji Švajcarske? Da li bi "valjao" u našoj reprezentaciji državljanin Srbije, koji nije Srbin? Ko se još seća, Vokrija ili Prekazija? Zadnje "čudo neviđeno", bio je Ljajić. S tim što ga je pokojni Miha (slava mu za sve ostalo i žal zbog prerane smrti) odstranio. Nije pevao "Bože pravde", koja moli Boga da čuva "srpske zemlje" i "srpski narod!". A ne Srbiju i njega Bošnjaka, sve koji u njoj žive...

 

Ni slučajno se ne radi, kod tih reprezentacija i njihovih društava i država, o nevažnom i slučajnom! Naprotiv, ogleda se ono što Srbiji tragično nedostaje: integrisanje onih koji ne pripadaju "matičnom stanovništvu" ili "državotvornoj naciji" u državu, prerastanje državne u društvenu zajednicu. Zbog tog nedostatka, a ne "spoljnog faktora", usledio je "odlazak" iz Srbije etničkih Albanaca, Šiptara (zovimo ih kako hoćemo), ali sa sve teritorijom na kojoj su bili u ubedljivoj većini! Slaba je uteha i neuspeh Hrvatske, sa integracijom "svojih Srba". Njihov "odlazak", bio je privremen...

 

Tačno je da uspeh "crnih" Francuza, Britanaca, Belgijanaca, Holanđana, Nemaca, "evropskih" Arapa..., predstavlja uspeh tih pojedinaca. Ali je kao uspeh njihovih država (sitnica!), i putokaz dobrom delu sunarodnika. Pogotovu, mladih! Kad su mogli dotični, što ne bi mogli i oni? Ako mogu u fudbalu kome se poklanja tolika pažnja, zar je čudno ako mogu i u ostalom? (Budi Bog s nama, Indus na čelu vlade Britanije? S nama, ne s Britancima).

 

Ali dotične države su građanske, države svih koji u njima žive. Uporedimo "Marseljezu", i "Bože pravde!". A zatim, može i pre, tamošnje crnce i Arape, rasute diljem države, sa našim Albancima. Ranije čak jurenim u svojevrsnu oazu, mada je imala status Autonomne pokrajine. Pa i Bošnjacima, ranije i sada takođe u oazi, i bez tog statusa...