23.01.2023, 11:50

"Nebeskom narodu" mesto i nije na Zemlji...

"Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta!", vrtelo se u jednom našem postarijem filmu. Bez drugog dela, to je najavljivano po celom svetu, bar jednom svake godine. (Pogotovu pred kraj prošlog i početak novog milenijuma). I normalno, propasti nije bilo. Tako je i sa najavama propasti nas, Srba. Takođe bez obraćanja pažnje, na drugi deo...

 

Uz gunđanje nekih ipak prihvatamo teoriju evolucije, iz koje pažnju obraćamo na borbu za opstanak i preživljavanje najsposobnijih. Ne videći da to podrazumeva i nepreživljavanje, najmanje sposobnih! Stajući pred nezgodnim, ali važnim, što ne čini hladnija glava... Gde smo mi: bliže najsposobnijim, ili najmanje sposobnim? I shodno tome, a ne gledanju u pasulj ili šoljicu, čeka li nas propast?

 

Pošto ovo nije naučna analiza dozvoljena je kratkoća, mogu i ironija i jetkost! Pa i pitanje koje je sugestivno tako da na sudu ne bi bilo dozvoljeno: šta očekivati od naroda (čak i ako je "običan", a ne "nebeski"), koji sa uzbuđenjem čeka devet izjutra, i prenos teniskog meča "našeg Nola" sa tamo nekim De Minorom? Bez namere da u osam uveče tako odgleda i odsluša (ili to uopšte ne učini), takođe našeg, ali predsednika Republike? (A tek, da je meč baš u to vreme! Naravno da bi isto važilo i za drugi "atraktivan" događaj. Recimo "Zadrugu", kad tada ne bi bila skrajnuta).

 

Pustimo "objašnjenja" tipa: neće reći ništa novo! I te kako hoće, jer je situacija nova. Skoro su bili "cal kelneri" sa Zapada, sa svojevrsnim: "Šta smo imali, da platimo?"). A ni Nolova u suštini nije nova, koliko je puta tamo podizao pehar... "Šta mi tu možemo? Priča šta hoće, kao što i radi šta hoće!", ista stvar. Ne možemo ništa odavde ni u dalekoj Australiji, i u aktivnosti u koju se razumemo ko Marica u gudačke instrumente! Još jednom bežimo od neprijatne stvarnosti, u prijatnu? Tačno. A u kakvu se vraćamo, kad se meč završi?

 

Naravno da ovo nije poziv da ne gledamo i tenis u devet pre podne, ili i engleski fudbal u osam uveče. Ali jeste, makar džaba krečenje, da budemo bar svesni razlike između onog što nas se tiče direktno ili indirektno, šta nam je dužnost, a šta sklonost. A ako već treba da propadnemo (viša sila koja Boga ne moli, sudbina), budemo svesni propadanja. Ali ne spremnosti samo na takmičenje u što glasnijem kukanju, i viđenju što više onih koji rade na propadanju! Nego gledanju da i propadanju i njima, ne moramo ići na ruku...