02.03.2024, 08:23

"Jači smo od sudbine!". Normalno, od razuma...

Ima istine u onom što se čuje o našim političarima: "Svi su oni, isti!", iz vlasti i opozicije. Počev po onom što nije najvažnije, ali mu ne trebaju dokazi: sa ovim se ne slažu. Isti i što ga ne vide kao informaciju nego kao ocenu, i ne osporavaju postojanje onog što je navelo i opravdava to što je ocena implicitno negativna.

 

Ima političara koji su loši, neki imaju zvanično uverenje da su takvi (sudsku presudu). Isto je i što svaka strana tvrdi da ga ima, samo kod one druge. Sa ocenom se obe ne mogu složiti jer ne vide kako postoje političari koji su dobri. Tako da bi mogli motivisati da ocena bude implicitno pozitivna. Isto kao u prethodnom slučaju: takvih za svaku stranu ima samo u njenoj...

 

Ima istine i u onom težem za dokazivanje: isti su što pored svoje i druge strane, ne vide treću. "Naroda" su im usta puna, moglo bi se pomisliti da je on prva, a ne treća strana. A kako ga vide? Kao publiku svoje ili druge strane! Naravno da to neće reći, oni pred očima i kad su zatvorene imaju "narod", "naše ljude", a nisu li publika ako ispada da misle kako ljudi uši imaju da bi mogli slušati političare? (I jednoj i drugoj strani, njene). A mozak da misli kako i treba da slušaju, ne i misle o onom što slušaju! Možda pomisle da nije vredno slušanja, bez njihove dopune onim na šta on nije mislio. Recimo da rešenje teško može biti ono koje nudi po ko zna koji put u različito vreme i uslovima, i to kao "jedino".

 

Političari iz vlasti, ovo svakodnevno potvrđuju. Zar je stvarno mislila Ana izjednačivši rezoluciju i ultimatum, živu Evropsku uniju, koja nam je želja, i pokojnu Austrougarsku? Kad dolazak strane komisije, koja treba da pomogne oko rešenje spora dve strane oko izbora da li su pokradeni ili nikad pošteniji, vidi kao presuđivanje. Tako da nema razloga da misli kad ovo izjednačava sa onim iz 1914. godine. Što je besmisleno ili teško smisleno, ako se samo pomisli da je sada 2024. godina! Ili da je ograničavanja našeg suvereniteta mnogo više u njenoj želji da uđemo u EU, nego u dobrovoljnom prihvatanju rezolucije što odbija...

 

Političari iz opozicije ne propuštaju da ukažu na ovo kao veliku manu vlasti i dobar razlog za njenu smenu, ali propuštaju da misle ne čine li isto! Ne misleći da njihovi slušaoci, "naravno" bolji od njihovih, i mogu i žele da misle! I lakše pomisle da onaj koji im govori misli loše o njima, ne "vređa njihovu inteligenciju" kako se prigovara političarima iz vlasti, nego ih kao i oni zamišlja kao bića koja ako uopšte misle, to je samo onako i na ono kao on. I što upravo slušaju...

 

Naravno da to neće otvoreno reći, niti se složiti sa onim ko bi to rekao. A i ne mora niti se to očekuje, jer se to da videti iz onog što slušaju. Na primer, kad čuju kako kod nas o svemu odlučuje jedan čovek, mogu da misle kako je to veliko otkriće i kako da mu budu zahvalni, nikako besmislica! Ali razmislimo: ako kod nas o svemu odlučuje jedan čovek, nije li jedan čovek odlučio i da o svemu odlučuje jedan čovek? Odlučio je i da on bude taj čovek, bez makar sudelovanja u odlučivanju Boga i naroda, a kamoli odlučivanja. Setimo se ranijeg "Po milosti Božjoj i volji narodnoj!". Zašto je Bog baš sada rešio da ne sudeluje, možemo ga pitati samo u mislima. Zašto je rešio narod baš sada, možemo "uživo". Ali i bez ili pre pitanja imati deo odgovora: nije to narod kao raniji...

 

Važnije po onog ko je ovo rekao i one koji slično govore pre ovog, za vreme ovog, i posle ovog, što nisu rekli ali sledi iz onog što su rekli, nešto je "praktičnije" prirode. I tiče se direktno, njih! Ako kod nas odlučuje o svemu jedan čovek, jedan čovek odlučuje i hoće li opozicija biti u jednom ili više "primeraka", i koji će biti prava a koji lažna opozicija. I najvažnije i po njih najneprijatnije: jedan čovek odlučuje i hoće li opozicije uopšte biti!