08.10.2024, 07:01

Ima li i narod pravo da bude razočaran?

Godišnjica istorijskog događaja za odgovarajuće je "obeležavanje", zavisno od njega i onih koji ga obeležavaju. Za potvrđivanje ili promenu ocene njegovog značaja u istoriji kao učiteljici života, i eventualne pouke! Tako je i sa minulom subotom, kada se navršilo dvadeset četiri godine od pada Miloševića, i dvadeset od pogibije dvojice gardista u Topčideru. Prvo su praktično ignorisale i vlast i opozicija, vlast jer je čine tada poraženi, a opozicija jer su neke njene stranke tada postale vlast, pa je kasnije izgubile. Drugo takođe, kao privatnu stvar i tugu njihovih porodica. I bez upućivanja na moguću vezu između njih, i pouku...

 

O prvom su se, doduše, oglasili neki od tadašnjih pobednika, da objasne zašto smo sada gde smo, a njihovi naslednici u opoziciji. Ali kako, i da li zato? Pošto "Srbija nije prihvatila vrednosti vladavine prava, podele vlasti, demokratiju, jednakost i medijske slobode" (Vesna Pešić), "Srbija se danas potpuno ućutala, nema više snage i energije da se nešto promeni. Na vlast su se vratili oni zbog kojih se i desio 5. oktobar" (Velimir Ilić)! U skladu sa sličnim objašnjenjima davanim pre ove godišnjice, recimo u tom događaju takođe "prisutnog" Dragoljuba Mićunovića, koji je posle kasnije izgubljenih izbora, izričito rekao ono što se kod Vesne i Velimira podrazumeva: "Narod me je razočarao!". Naravno i u čestom okrivljavanju "belih listića".Pa i odnosa prema ubistvu gardista, o kome su se koalicioni partneri, kao ljudi i mahom roditelji, mogli i morati dogovoriti...

 

Nije ovo valjano objašnjenje za povratak na vlast poraženih u petooktobarskim promenama, i to na izborima koje su organizovale pobedničke demokratske stranke! I oko čijeg ishoda nije bilo toliko sumnji, kao oko ishoda onog kojim su došle na vlast, i oko svih kasnijih... Nije dovoljno ni pominjanje prevelikih očekivanja od pobednika, ni "izdaju" nekih njihovih krupnih koje "imentuje" Ilić. Nužno je priznati "korišćenje prava na razočaranje naroda", i za njega optužiti premalo ispunjavanja obećanog "preokreta". Pa i izbegavanje rešenja slučaja "Topčider", o kome su se "koalicioni partneri" kao ljudi i mahom roditelji, mogli i morali dogovoriti. Što bi značilo napuštanje dotadašnjeg odnosa ne samo prema vladavini prava, nego još ponečemu... A narod odnosno mase, neophodan je za preokret i njegovo održanje! Ne stranački lideri, i njihove nipošto masovne stranke! "Običnim" biračima, narodu, Milošević nije ni bio opasnost ili im smetao, kao Draškoviću ili Iliću. Tako da nisu bili zadovoljni kao oni i "lideri", zbog njegovog silaska sa vlasti! Uzgred, lideri nisu dobili samo to zadovoljstvo...

 

Iz "tehničkih razloga", na to vlast nisu mogli podsećati ti birači! A nedovoljno su to činili birači koji su mogli, "prisutni" u medijima. (Uključujući pisca ovih redova, i Kolubarske.rs). I zato danas nema "snage i energije", nema zaista masovnih protesta! Šta je i dvadeset hiljada u Beogradu, gde Bajaga može da okupi četrdeset? Kakvu je pouku izvukla danas dosta "prisutna" Dragana Rakić, kad izlaz vidi u "generalnom štrajku"?