05.11.2024, 07:18

Šta je starije: kokoš ili jaje, sultan ili sirotinja raja?

Bez masovne psihologije fašizma, ne bi ni bilo fašizma (Vilhelm Rajh). Tako da nema ni demokratije, bez masovne psihologije demokratije!. Bilo gde, pa i u Srbiji... A kako da je bude, uz toliko prisustvo masovne psihologije totalitarizma? Starije i od sada prećutkivanog fašizma, i podrazumevanog komunizma. Kod nas u obliku "rajinske svesti', danas bi se reklo podaničkog, a ne građanskog načina mišljenja i osećanja, razumnog "za turskog vakta" kod "sirotinje raje". Na šta je uzaludno ukazivao jedan Jovan Cvijić, kao što je bilo i sa apelima jednog Dositeja i Arčibalda Rajsa, na račun nekih sličnih pojava...

 

Prisustvo "rajinske svesti" nije neobično ni danas, pošto nije neobično prisustvo "sirotinje raje". Više politički, kulturno, duhovno...nego materijalno! Ali većini je život važniji i preči od oblika u kome se živi (Ivo Andrić), većina uopšte misli na određen način zato što živi na određen način (Đuro Šušnjić). Što znači i kako vidi taj način, kao dobar ili loš, neizbežan ili slučajan, vrabac u ruci ili golub na grani... Vrhunac "rajinske svesti" skorašnja je Anina izjava o "skakanju pritiska" ministru Malom, kad ga Predsednik pozove telefonom. Vrhunac, ne samo što je od drugog čoveka u državi, po Ustavu i uobičajenoj praksi u republikama tako da je nikako ne bi smelo biti, nego i načina na koji je izjava data! Dobro bi bilo da spada u "takmičenje u poniznosti Vučiću", kod toga ima i malo ustručavanja, možda i stida. Ovde je vidljivo nešto gore: ponos! Na svog doskorašnjeg ministra, i sebe što ima čime da se javno ponosi! (Uzgred, zašto ovde po ko zna koji put Ana, a ne Predsednica Vlade odnosno Skupštine? Zato što se uvek ponaša kao Ana, a ne kao Predsednica. Može li se porediti njeno, i ponašanje spikera Donjeg doma u Velikoj Britaniji).

 

Očekivati da Ana i njeni rade na smanjivanju prisustva raje i rajinske svesti, bilo bi "zabavno", ali od demokratske opozicije ga ne treba očekivati, nego zahtevati! Ako većini baš i ne može pomoći da prestane biti raja, može bar da joj ne odmaže da pokušava sama. Na razne načine i svesno i nesvesno: otporom novim pojedincima i organizacijama, rezervisanjem za sebe daljeg otkrivanja već otkrivenog i čak "očiglednog": nedemokratske vlasti i "razumevanja Zapada" za nju... Ali i prevelikom hvaljenju jednog (Đinđića), i prevelikom okrivljavanju drugog (Vučića). Čime se većini poručuje ne samo da od nje ništa ne zavisi, nego i da silaženjem sa scene drugog sve dolazi na svoje mesto. Stvarno, "zlatno doba".

 

Baš lepo i ohrabrujuće, da nije onog "ali, što devojci sreću kvari!". Kada i kako da pomenuti, siđe sa scene? I šta će biti na njoj? Sudeći po izborima za koje je lakše reći da su "pokradeni" nego da se za njih trajno i promišljeno radilo, kao i građanskim protestima koji ako ne jenjavaju i ne jačaju koliko se želi, nedovoljno je prisutna masovna psihologija demokratije! Uobičajenim rečnikom: kritična masa, za promene. Kvantitativno ili brojnošću, ali i kvalitativno ili za demokratsko. Ne za novo podaništvo, rajinski mentalitet...