24.12.2024, 10:37

Budimo realisti, tražimo nemoguće!

Nema potrebe, za sadašnjim veličanjem studenata i učenika, od strane nas koji nismo ni studenti ni učenici, ni njihovi nastavnici i ostali koji i fizički reskiraju. Sami su sebe učinili velikim, i takvima će ostati i bez naših komplimenata! Javno ih podržavati "izdaleka", takođe. To im je moglo mnogo značiti, kad su "krenuli". A sada, čak pre "Slavije", mnogo znači samo uplašenom da će ostati "van trenda".

 

Potrebnije je nešto drugo, primetnije makar kao glas žednog u pustinji nego kao još jedan u horu. Ukazivanje na našu realnost, koja bi, da je sreće, bila malo verovatna mogućnost... Na stalno pozlaćivanje nas, ako ne baš progonjenih onda neshvaćenih, na pozlatu ispod koje ima nimalo sjajnog. Već podugo poprilične apatije, pa i mrtvog mora koje se zatalasalo tek sada, zahvaljujući mladima. Ne traženim "povratkom tradiciji", koji podrazumeva i: "Ne može šut, sa rogatim! U njihovoj su ruci, i nož i pogača!". Birački spiskovi i televizije sa nacionalnom frekvencijom, rekli bi već poprilično profesionalizovani opozicionari. Odnosno "Ne vredi, nikako da se opozicionari slože!", opoziciono raspoloženi birači...

 

Objašnjenja, zapravo racionalizovanja ne baš racionalnog ponašanja ima još, uz pažljivo izbegavanje skidanja pozlate. Sa čitavog naroda u kome i te kako ima onih kojima ona ne treba. ali i onih kojima ne pomaže. Ima svega, osim nimalo knjiškog, akademskog, stručnog..., narodskog: "Kako, za koga!". Ne samo od prilike do prilike... Razmislimo: šta nije sve, tokom istorije pa i ne baš dugog perioda, važilo za "nemoguće", odnosno "utopiju"? Uključujući do skorašnjih dana pa i danas, čuvenu parolu (iz naslova) pariskih studenata tokom "šezdesetosmaških dešavanja".

 

Zato: ""Nemoguće? Ne pominjite mi tog imbecila, od reči!" (Mirabo). "Bunim se, dakle postojim!". (Kami). Ovde već pominjani Seneka: "Za to što ne pokušavamo, nije razlog što je nemoguće; nego je nemoguće zato što ne pokušavamo!". A tek, šta je bilo "nemoguće", Karađorđu: "Nisam mogao više da gledam, kako noge Srpkinja vire ispod Turaka!".

 

Ponašanje naših mladih takođe pokazuje problematičnost "nemogućeg", na koju su ukazale njihove nekadašnje kolege. I "vađenje" na njega ili na "nerealno", "utopijsko", slabića! Ne po polu, godinama, zvanju i imanju..., nego po nemanju... "kičme". Kad se ne traži zaista hrabro i opasno, ne ni "idenje od vrata do vrata" nepoznatima, radi obezbeđivanja "sigurnih glasova". Samo moguće zameranje poznatima, skretanjem pažnje na potrebu da glasaju drukčije...