15.11.2014, 14:38

„Nikome nećemo dozvoliti...“ Ako bude tražio dozvolu...

Nikome nećemo dozvoliti...!“, „Nikada nećemo priznati..!“, „Zabranićemo!“, „Ograđujem se!“. Misli li iko od onih koji ovo govore, na sudbinu istih govorenja ranije? U slučaju starijih, upravo njihovih? Nekad se javno i masovno galamilo (odgovarajućih rubrika u novinama nije bilo a javnost i masovnost i tada su bile na ceni): „Glavu damo, Trst ne damo!“, „Zona A i Zona B (e), biće naše obadve!“. -Šta je bilo ne treba se sećati, Trst i najveći deo zona pripada Italiji. Glavu nismo dali, ali smo tom delu Italije decenijama davali lep novac... Primer koga se mogu setiti i ne baš (znatno) stariji, odnosi se na vreme posle Titove smrti. „Nikome nećemo dozvoliti, da menja ocenu istorijske uloge Druga Tita!“. Šta je bilo posle nema šta da se sećamo, zvaničnici se Tita nisu setili ni na godišnjicu oslobođenja Beograda! Skoro smo videli kako su brzo „vrisnuli“ dežurni pisci osvrta i reakcija, zbog Enesa Imamovića (potpredsednika i poslanika SDA Sandžaka), i zahteva da se „Sandžak organizuje kao Južni Tirol“ (Politika, 24. septembar). Daj Bože da kasnije ne bude kao sa Kosmetom: nudimo više od autonomije a manje od samostalnosti. A oni neće... „Nećemo dozvoliti ni malu ni veliku Albaniju“, svečano izjavi Marko Đurić, i osta živ! Nekakva Albanija itekako postoji... A i njegov šef, posle čijeg „Nikome neću dozvoliti da u Srbiji ponižava Srbiju“, albanski premijer iz Beograda sutradan ode u Preševo, u Srbiju! A ne kao francuski predsednik De Gol, posle usklika „Živeo slobodni Kvebek!“ u Kvebeku i Kanadi, prekide zvaničnu posetu i ode u Pariz i Francusku...

Koliko smo puta, na kraju, uradili protivno zaklinjanju da to „nikada“ nećemo uraditi? Što rekao naš narod, u jednom od mudrih bisera koje čerez uštivnosti slabo pominjemo: na vreme smo videli šta će da bidne, al’ dugo smo oklevali da spustimo gaće i namestimo se da najmanje boli... Najgore je što su to, uglavnom, morali uraditi oni koji se i nisu zaklinjali. Niko ih nije pitao, a neki put ih još nije bilo u životu... Po zvučanju je sasvim različito ali je po značenju skoro isto, ultimativno „zahtevanje“ ovog ili onog! Nikako poziv na raspravu, izmenu argumenata, uvažavanje druge strane. Nimalo slučajno, druga strana je nezavisna i nedodirljiva (vlasti Republike Kosovo), ili „samo“ kompetentna, odnosno legalna. Evidentno je odsustvo ne samo razmišljanja o sudbini ranijih reakcija ovakve vrste, nego i o alternativama „nedozvoljavanju“. Normalno, i o reakcijama strane kojoj „ne dozvoljavamo“, pa i treće strane u našem sporu sa tom stranom. Na primer, šta će biti s tim što „Nikada nećemo priznati Republiku Kosovo!“? Koliko je ona time pogođena, traži li uopšte da je priznamo? Sprečava li naše nepriznavanje, priznavanje od strane treće strane?

Istupanje neovlašćenih odnosno nekompetentnih (kompetentni verovatno i znaju šta se može a šta se ne može), sastavni je deo tih istupanja! Pre svega u pitanju su vanparlamentarne stranke ili neregistrovane organizacije odnosno grupe građana, kako je bilo sa onima koje „nisu dozvoljavale“ tzv. Paradu ponosa, bez obzira što je istu dozvoljavala država. Isti je slučaj, po istom pitanju, sa SPC... Malo je verovatno da su zaista verovale da će im to poći za rukom, bar kad se radi o vođama. (Među ostalim pripadnicima, uverenih svakako ima). „Galamom“ su pre svega nastojale da pokažu svoje postojanje i kvalitete za koje veruju da ih imaju. Da sebi pridadu značaj koji nemaju, i onemoguće normalan prigovor da pravo koje daju sebi automatski daju i bilo kojoj drugoj stranci, organizaciji odnosno grupi! A pogotovu da oni i svi njima slični, skupa, nisu pandan parlamentarnim strankama i njihovoj skupštinskoj većini, odnosno vladi. Ili je „nedozvoljavanje“, u mnogim slučajevima, za internu upotrebu. Da pokažu „svojima“ kako su budni, misle na svoj posao, tako da članstvo nema potrebe da razmišlja o tome da li misle ili ne misle...

Vredno je razmišljanja i „koliko“ se i šta to „ne dozvoljava“, kakav je intenzitet ovog „javljanja za reč“. Ukoliko je veći negativni značaj, opasnost ili šteta od toga što se „ne dozvoljava“, ono se glasnije i energičnije „ne dozvoljava“! Bez obzira što ni „mi“ ni dotični pojedinac, čak ni „organ“, teško možemo zaista ne dozvoliti odnosno zabraniti. Zauzvrat, bez ikakve reakcije, čak ni samo verbalne, prolazi što itekako možemo ne dozvoliti! Koliko je vremena trebalo da prođe pa da se u Lazarevcu nađu građani koji više nisu dozvoljavali dilerima droge, da pored državnih organa i javnosti, mirno rade svoj posao? Obično „ne dozvoljavamo“ ni podaleko od nas (gde je Kosovo, gde je Raška oblast odnosno Sandžak!), koje nas lično teško može ugroziti. Drugo je tu oko nas ili smo mi u njemu, tako da naša reakcija verovatno može izazvati po nas neprijatnu kontru...       

Nije taj koji „ne dozvoljava“, „ne priznaje“, „zahteva“, samo „rekao svoje“! U pitanju je mnogo ozbiljnije od „iznošenja svog mišljenja“. Ja sam identifikovao opasnost i neprijatelja, i ukazao šta treba da se radi! Učinio sam svoje! Zapravo i više nego što sam trebao, i umesto ostalih koji su to trebali... Sada na sceni treba da se pojave drugi, pogotovu „organi“. I urade ono što sledi! Kako će to učiniti i da li to mogu učiniti, njihova je stvar... Tako je i sa „osuđivanjem“, razume se verbalnim. Ništa ne košta, „osuđuje“ onaj od koga to niko ne traži, a lepo zvuči! Sudska osuda i njeno izvršenje, prethodno pronalaženje počinitelja i privođenje pravdi, prepušta se drugima. Tako je i sa „ograđivanjem“, onog od koga niko i ne očekuje da je zajedno sa „ograđivanim“. Druga je stvar verbalno osuđivanje od strane onog od koga se očekuje „neverbalno“, za koje je nadležan i plaćen. Mlađani ministar policije tako je izrazio svoje „zgražavanje“ (najintenzivnije osuđivanje!) nad postupkom „navijača“ koji je upao u program RTS-a na nesrećnoj utakmici sa Albanijom, i izvređao Premijera. Umesto da ćuti i istražuje silne propuste policije, uključujući i taj upad! I kažnjava nadležne, počev sa sobom!

Ako zahtev uspe u poslednjem trenutku, utoliko veća slava za onog ko ga je izneo! Normalno, utoliko je veća i ukoliko je veća šteta nastala njegovim neuspehom, tek tako se vidi koliko je druga strana „zabrazdila“! Podnosioci zahteva stalno su na dobitku, do poslednjeg trenutka su pokušavali... Praksa je i izlaženje sa takvim zahtevom kao i sa „nedozvoljavanjem“, kad se odmah vidi da od toga nema ništa. Samo delom umesno se kaže da bi prestareli za vojnu službu i učešće u ratu, kao i oni čija deca sigurno ne bi učestvovala u ratu (jer ih nemaju), trebali triput da razmisle pre nego što pozovu da nešto „ne dozvolimo ni po cenu rata“! Sigurni su da rata neće biti, tako da im niko neće ni prigovarati što tuđu decu šalju da ginu... Praksa je i izlaženje sa zahtevom pošto su „prošli svi rokovi“, zaboraviće se da nisu „zahtevali“ blagovremeno! Mala je verovatnoća da će upravo zato ili zbog velike štete koja bi nastala udovoljavanjem, od toga nešto biti. Vladika Milutin setio se skorih dana da zahteva radikalnu reviziju projekta Stubo-Rovni, dosta kasnije od takođe kasnog zahteva odgovarajuće grupe građana. Smanjena zapremina akumulacije nikako ne bi značila i smanjenje troškova njene izrade, budući da je za smanjenu zapreminu previsoka brana odavno gotova i plaćena. Uglavnom je završeno i plaćeno i otkupljivanje zemljišta, čišćenje od rastinja kako bi voda bila čistija... Zar je preosvećenom, raščinjeni monah trebao da otvori oči? Ili su mu on i njegovi, pokazali da se može izvršiti efikasan pritisak? Zar je odbornicima skupštine opštine, tek posle jednog i drugog došlo u glavu, da zatraže neodložan prekid radova na crkvi u Tubraviću i oko crkve? -Stalno je u pitanju propagandni efekat: Ja sam rekao, ali me oni nisu slušali! (Razume se da druga strana nije partner, njeni argumenti se ignorišu, ona ima samo da sluša). Ili staro: Od toga nema ništa, ali priznajte da lepo zvuči! Baš kao što je Ramino traženje da Srbija prizna nezavisno Kosovo lepo zvučalo u Albaniji i na Kosovu, a Vučićevo „nedozvoljavanje“ u Srbiji, severnoj Mitrovici i Gračanici. A osim toga, od toga nema ništa...

Uvek budni, uvek na oprezu, uvek dežurni, ako im se to isplati! Neki tako decenijama, bez obzira na sve što se dešava u svetu i kod nas... Sve prolazi i sve se menja, mnogo šta i nestaje, ali oni stoje postojano kano klisurine. I uvek spremni da bace prokletstvo na izdajice svoje domovine! Samo nisu spremni da bar malo dignu glas protiv „naših“, osobito naših na vlasti. Pa ni protiv napuštanja popularne himne koju smo upravo iskoristili. Eventualni odgovor da kao „sveslovenska“ nije adekvatna, sasvim je umestan. Ali adekvatnost sadašnje koja višenacionalnu državu vidi kao „srpske zemlje, srpski rod“, još je neadekvatnija! -Stalna detinjasta želja za pokazivanjem svog „ja“ ili svoje snage kamuflirane u „našu“, ili još nešto? Na primer, strah da se ne ostane usamljen u eventualnom opštem protivljenju? Želja da se pokaže „ispravno opredeljenje“? Setimo se „ranog“ Vuka Draškovića, i „nedozvoljavanja“ ikome da u Raškoj oblasti (i drugde), maše drugim zastavama osim Srbije! Sada odnosno posle paradiranja Zukorlićeve omladine sa drugim zastavama i još ponečim što ih prikazuje kao paravojnu formaciju, nigde ga nema! Postao je tolerantan prema drukčijima? Ili više nije na javnoj sceni kao tada, takve i slične reakcije mu ne trebaju, više praktično i nema stranku. Pa mu ne treba ni vidljivo i glasno, usto kratko i razumljivo „izlaganje“ stranačke ideologije i programa...