Protest advokata (foto: Đorđe Đoković)
11.12.2014, 12:15
I kad nije protiv države, profesija može biti protiv države!
Čuđenje što se „država“ ne uzrujava zbog dugotrajnog štrajka advokata i praktično ne reaguje na nenormalno odsustvo suđenja, dosta je prisutno. (Isto važi za ponašanje u pogledu štrajka prosvetnih i zdravstvenih radnika). Zato što je malo poznavanja prirode „države“, neizbežnog izjednačavanja države i naroda, brkanje „jeste“ i „treba“! Kao da o tome nije pisano, kao da nismo učili kako je „Kralj Sunce“ ponavljao: „Država, to sam ja!“. I kao da nismo razmišljali šta to sve znači, uključujući budalaštine tipa: „Država se prejela!“. Retki su imali priliku da pročitaju i ređe pominjano: „Država je najhladnija od svih hladnih nemani. Ona bestidno laže, i laž izlazi iz njenih usta: ja država, ja sam narod!“(Niče). A i nema potrebe učiti i čitati, pojava koje izazivaju takva govorenja, ima oko nas...
Tačno je da ima država i država, i da što važi za jednu ili neke, ne važi za drugu ili sve. Da li svaka država želi da bude javni servis, ili servis građana? Da li ima u vidu opšti ili javni interes, kako shvata „opšte“, „nacionalno“, „državno“, na koje se poziva? Šta odnosno kakvu državu, nasleđuje aktuelna? Imamo li pravnu državu, i kako se odnosi prema njenom nastanku, stvarno a ne deklarativno? Odnos između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti daleko je od poželjnog. Podela je samo po funkciji a ne i moći, evidentna je dominacija izvršne. Niko, uključujući Advokatsku komoru, ne traži čak ni intervenciju premijera, nego Vučića! Da li su za „zastarevanje“ nekih vrlo poznatih „slučajeva“, krive samo sudije? (U tome je i deo odgovora na pitanje zašto sudije i tužioci „imaju razumevanja“, za štrajk advokata).
Stalno se minimalizuje činjenica da je „država“ o kojoj govorimo kao dobroj ili lošoj, vlast na određenoj teritoriji. Ne teritorija, ne stanovništvo! A vlast vrši jedna „isključiva grupa.., grupa u krilu Države ili Društva koja može da ukloni ili samo isključi sve ostale grupe, a da Društvo ili Država ne propadnu zbog toga“. Uvek postupa kao grupa, primenjujući na aktuelne sukobe koje mora rešavati, ideal Pravde prisutan u toj grupi (Kožev). Zato je nužno organizacija na čijem su čelu političari ili državnici, različitih organizmičkih svojstava. Uključujući polućaknute i ćaknute, pa i (narodski ili klinički), lude! Ljudi na vlasti imaju i svoje ljudske, individualne i grupne potrebe. S tim što se potreba za samoodržanjem, svojstvena svim živim bićima, kod njih ispoljava i kao potreba za samoodržanjem na vlasti. Za državu važi što i za bilo koju organizaciju: nastaje radi određenih ciljeva svojih članova i ciljeva stanovništva (bez čega je ne osećaju legitimnom!), sredstvo je za njihovo ostvarivanje. Ali jednom nastavši, pogotovu etabliravši se, ona stiče novi cilj: vlastito održanje, i učvršćenje. I taj cilj lako postaje važniji od prvobitnih! On je i trajan, ne može biti ostvaren jednom za svagda, ili za neko vreme koje prevazilazi vreme aktuelnih imalaca vlasti i stanovnika države. (Možemo zamisliti, što da ne, i povratak Republike Kosovo u privredni i politički sastav Republike Srbije). Usto vrlo blizak onima na čelu organizacije, i svima koji od nje žive. (Primaju platu, teče im radni staž...). U najboljem slučaju, prvobitni se ostavljaju za „pogodnije vreme“!
Slično se dešava sa prvobitnim ciljevima i primarnim funkcijama države kao organizacije, kada izgleda da se ciljevi uopšte ne mogu ostvariti. Normalno bi bilo da se organizacija raspusti, odnosno da postojeća organizacija na vlasti demisionira kako bi drugi imali šansu da pokušaju. Normalno, ali to očekivanje je naivno. (Izuzeci postoje, potvrđujući pravilo). Radi svog opstanka, što znači i opstanka rukovodstva u istoj ulozi i sa istim položajem, i shodno prirodi ključnih ljudi u organizaciji, izmišljaju se novi ciljevi! A i ne moraju, za neostvarivanje starih ciljeva pronalaze se nove teškoće i novi protivnici! (Moguće je i sve pomenuto). Koliko joj samo treba vremena, da prepiše odgovarajuće zakone od drugih!
Borba sa onima koji vlast i javnost podsećaju na primarne ciljeve i funkcije, takođe dobija na značaju, jer bez njih mnogi i ne znaju koji su ciljevi i funkcije! Primera radi, naš narod u većini misli da su tamo gde je vlast, istovremeno i mast, slast i čast... Naravno da je isti slučaj sa onima koji je podsećaju da ne radi ni ono što bi mogla, ili da to loše radi! Svaka od ovih borbi, kao i opravdana borba sa onima koji su protiv izvornih i primarnih ciljeva, bilo da je u pitanju spoljašnji neprijatelj države bilo unutrašnji (kriminalci, nikako opozicija!), uvek je prevashodno usmerena protiv onih koji su takođe organizacija. Međutim, pri menjanju ciljeva o kome je ovde reč, na oštrini ili bar netrpeljivosti, dobija borba protiv organizacija unutar države. One nisu protiv države nego protiv nekih njenih poteza, ali time su protiv njenog opstajanja i jačanja... Posle obraćanja Advokatske komore Briselu, posle koga je sticajem prilika došla Rezolucija evropskog parlamenta o Šešelju, spor države sa advokatima lako će postati spor Srbije i „produženih ruku“ Brisela!
Čime da se legitimiše naša vlast, u vreme legitimisanja rezultatima? Rad na izgradnji Vučićeve harizme nije dovoljan, delom je i kontraproduktivan. Kad rezultata nema, ostaje rad na vremenski nelitimiranom „ostvarivanju“ rezultata! Nije li opomenula Kosmajca, pa ga zatim jurila? Pohapsila Miškoviće pa ih pustila do suđenja, koje će biti kad ga (ako) bude? Što kriminalci kasnije budu privedeni pravdi, duže će biti krivci za sve i svašta. Normalno uz advokate, zbog čijeg ih štrajka nije vredelo hapsiti! „Unutrašnji neprijatelj“ („izdajnik“!), dostupniji je od „spoljašnjeg neprijatelja“. Stvaranje atraktivne i jake alternativne organizacije na njegovom terenu, notara i advokatske organizacije pored i protiv sadašnje, slabljenje je takvog protivnika. Uzgred, razlikujemo li uopšte, mi a ne samo država, konkurenta i partnera na jednoj, i neprijatelja na drugoj strani?
Sve ovo imamo kod svake države koja nema uspeha, pogotovu one koja mnogo i ne radi na ostvarivanju prvobitnih i primarnih ciljeva. Zašto na tome ne radi, takođe je poznato. Osnovni razlog je slaba javnost, povezanost političke i privredne elite, delom i intelektualne, dominacija političara kao „sitnih arivista koji se brinu samo za sadašnjost“ (Veber). Famozni spoils system (Pobednik nosi sve!), jača do krajnjih granica. Realna mogućnost gubitka vlasti, kao i konkurencija drugih stranaka koje imaju šansu bar privremeno da osvoje vlast ili „prekomponovanjem“ kasnije uđu u nju, zahteva brzo sticanje „simbola koje društvo ceni“. Za sebe i svoje pristalice, osobito skorašnje i nesigurne... „Kralj Sunce“ je poznat i po izjavi: „Posle mene, potop!“. Naši je izbegavaju, zaista je nezgodna, ali koliko puta smo čuli (a koliko puta smo iz konteksta mogli da je izvedemo ): „Naša vlast nema alternative!“? Svoji i svi važni za opstanak države izjednačene sa vladajućom grupom, pogotovu važni za opstajanje grupe vladajućom, nagrađuju se bez obzira ne primerenost funkcijama u državnom aparatu...
Obratimo pažnju na aktuelni sukob države sa advokatima. Nije prvi a neće biti ni poslednji, uz isto zanemarivanje posledica po društvo ili državu kao organizovano stanovništvo na određenoj teritoriji. Na primer, na posledice skraćivanja časova za petnaest minuta, „trčanje“ kroz preostalih trideset kako bi se „realizovao program“. (U prevodu: kako ne bi bilo nadoknađivanja časova). Uz dizanje ruku od verbalno izuzetno važne, vaspitne funkcije škole! „Zakonski štrajk“, sa „minimumom rada“, u prosveti i zdravstvu, bilo gde, izgleda da može trajati do sudnjeg dana... Pokazujući (ne) interesovanje za funkcionisanje države kao servisa društva! Jedina novost u sukobu sa advokatima vrlo je bitna: to nije sukob sa advokatima, nego sa njihovom organizacijom! (Sa međusobno nepovezanim advokatima, ma koliko ih bilo, država bi bila „mirna“. Isuviše dominantna strana...). Pogotovu što to nije „obična“ esnafska, pozivna, staleška.., organizacija. U pitanju je profesija, nešto mnogo ređe i ozbiljnije! Podržavljivanje svega u državi, etatizam sa tendencijom ka totalitarizmu, s pravom ne trpi takve organizacije. Ne zaboravimo: da li će neko postati i ostati advokat, zavisi od Advokatske komore. Ne od državnog organa, kako je sa notarima!
Demonstracija moći, od nadležnog ministra direktnim govorenjem a od premijera indirektno ćutanjem, takođe je oblik legitimisanja vlasti. Pogotovu kad izgleda da se moć ne poseduje, i kad se slabi počinju okretati drugoj moći. Jer im imponuje moć, voleli bi da je i sami imaju, pa se identifikuju sa onima koji je imaju. Ne zaboravimo: „Moć je naziv za svaki stepen verovatnoće da se u jednom društvenom odnosu nametne svoja volja, uprkos otporu” (Veber)! Demonstracija je poželjna na nekom ko takođe poseduje moć (i ugled koji vlast nema!), ali nedovoljnu da bude politički rival. (Razume se da nema ni politički cilj, kao stranka). Sa jednom nesumnjivom profesijom, to je obavezno slučaj! Sve nužno kod neuspešne i neosporavane vlasti, jer istinska moć za demonstracijom nema potrebe. I po nju je bolje da ne koristi svoju moć, jer je koristeći, i troši. Ovako je i povećava, arbitrirajući između advokata i notara! Razume se da bi popuštanje advokatima značilo ohrabrenje drugoj nezadovoljnoj profesiji (usto sa boljim imidžom), lekarskoj. Pa i znatno slabijoj (u smislu organizovanosti) ali takođe uvažavanoj, prosvetnih radnika...
A gde je ovde odnosno u ovom sukobu, ustavno pravo građana da sami biraju onog ko će im praviti ugovore, ili da ih prave sami? Akademsko pitanje, nepotrebno u praksi! S tim što bi veliki filozof prava rekao da je nepotrebno i kao akademsko, „Kada Država kao takva dela protiv Ustava, to znači da ga prosto i jednostavno opoziva, i niko tu ne može ništa prigovarati“ (Kožev).