11.12.2014, 12:15

I kad nije protiv države, profesija može biti protiv države!

Čuđenje što se „država“ ne uzrujava zbog dugotrajnog štrajka advokata i pra­ktično ne reaguje na nenormalno odsustvo suđenja, dosta je prisutno. (Isto važi za ponašanje u pogledu štrajka prosvetnih i zdravstvenih radnika). Zato što je malo poznavanja prirode „države“, neizbežnog izjednačavanja države i naroda, br­kanje „jeste“ i „treba“! Kao da o tome nije pisano, kao da nismo učili kako je „Kralj Sunce“ ponavljao: „Država, to sam ja!“. I kao da nismo razmišljali šta to sve znači, uključujući budalaštine tipa: „Država se prejela!“. Retki su imali pri­liku da pročitaju i ređe pominjano: „Država je najhladnija od svih hladnih ne­mani. Ona bestidno laže, i laž izlazi iz njenih usta: ja država, ja sam na­rod!“(Niče). A i nema potrebe učiti i čitati, pojava koje izazivaju takva govore­nja, ima oko nas...

Tačno je da ima država i država, i da što važi za jednu ili neke, ne važi za drugu ili sve. Da li svaka država želi da bude javni servis, ili servis građana? Da li ima u vidu opšti ili javni interes, kako shvata „opšte“, „nacionalno“, „dr­žavno“, na koje se poziva? Šta odnosno kakvu državu, nasleđuje aktuelna? Ima­mo li pravnu državu, i kako se odnosi prema njenom nastanku, stvarno a ne de­k­la­rativno? Odnos između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti daleko je od po­že­ljnog. Podela je samo po funkciji a ne i moći, evidentna je dominacija izvršne. Ni­ko, uključujući Advokatsku komoru, ne traži čak ni intervenciju premijera, ne­go Vučića! Da li su za „zastarevanje“ nekih vrlo poznatih „slučajeva“, krive sa­mo sudije? (U tome je i deo odgovora na pitanje zašto sudije i tužioci „imaju ra­zu­mevanja“, za štrajk advokata).

Stalno se minimalizuje činjenica da je „država“ o kojoj govorimo kao dobroj ili lošoj, vlast na određenoj teritoriji. Ne teritorija, ne stanovništvo! A vlast vrši jedna „isključiva grupa.., grupa u krilu Države ili Društva koja može da ukloni ili samo isključi sve ostale grupe, a da Društvo ili Država ne pro­pa­d­nu zbog toga“. Uvek postupa kao grupa, primenjujući na aktuelne sukobe koje mora re­šavati, ideal Pravde prisutan u toj grupi (Kožev). Zato je nužno organizacija na čijem su čelu političari ili državnici, različitih organizmičkih svojstava. Uk­ljučujući polućaknute i ćaknute, pa i (narodski ili klinički), lude! Ljudi na vla­sti imaju i svoje ljudske, individualne i grupne potrebe. S tim što se potreba za samoodržanjem, svojstvena svim živim bićima, kod njih ispoljava i kao potreba za samoodržanjem na vlasti. Za državu važi što i za bilo koju organizaciju: na­sta­je radi određenih ciljeva svojih članova i ciljeva stanovništva (bez čega je ne ose­ćaju legitimnom!), sredstvo je za njihovo ostvarivanje. Ali jednom nastavši, po­gotovu etabliravši se, ona stiče novi cilj: vlastito održanje, i učvršćenje. I taj cilj lako postaje važniji od prvobitnih! On je i trajan, ne može biti os­tva­ren jednom za svagda, ili za neko vreme koje prevazilazi vreme aktuelnih imalaca vla­sti i stanovnika države. (Možemo zamisliti, što da ne, i povratak Republike Ko­sovo u privredni i politički sastav Republike Srbije). Usto vrlo blizak oni­ma na čelu organizacije, i svima koji od nje žive. (Primaju platu, teče im rad­ni staž...). U najboljem slučaju, prvobitni se ostavljaju za „pogodnije vreme“!

Slično se dešava sa prvobitnim ciljevima i primarnim funkcijama države kao organizacije, kada izgleda da se ciljevi uopšte ne mogu ostvariti. Normal­no bi bilo da se organizacija raspusti, odnosno da postojeća organizacija na vla­sti demisionira kako bi drugi imali šansu da pokušaju. Normalno, ali to oče­ki­vanje je naivno. (Izuzeci postoje, potvrđujući pravilo). Radi svog opstanka, što znači i opstanka rukovodstva u istoj ulozi i sa istim položajem, i shodno pri­rodi ključnih ljudi u organizaciji, izmišljaju se novi ciljevi! A i ne moraju, za neostvarivanje starih ciljeva pronalaze se nove teškoće i novi protivnici! (Mo­guće je i sve pomenuto). Koliko joj samo treba vremena, da prepiše odgovarajuće zakone od drugih!

Borba sa onima koji vlast i javnost podsećaju na primarne ciljeve i funkci­je, takođe dobija na značaju, jer bez njih mnogi i ne znaju koji su ciljevi i fun­k­ci­je! Primera radi, naš narod u većini misli da su tamo gde je vlast, istovre­me­no i mast, slast i čast... Naravno da je isti slučaj sa onima koji je podsećaju da ne ra­di ni ono što bi mogla, ili da to loše radi! Svaka od ovih borbi, kao i op­rav­da­na borba sa onima koji su protiv izvornih i primarnih ciljeva, bilo da je u pi­ta­nju spoljašnji neprijatelj države bilo unutrašnji (kriminalci, nikako opo­zi­ci­ja!), uvek je prevashodno usmerena protiv onih koji su takođe organizacija. Me­đu­tim, pri menjanju ciljeva o kome je ovde reč, na oštrini ili bar netrpeljivosti, do­bija borba protiv organizacija unutar države. One nisu protiv države nego pro­tiv nekih njenih poteza, ali time su protiv njenog opstajanja i jačanja... Posle ob­raćanja Advokatske komore Briselu, posle koga je sticajem prilika došla Re­zo­lu­cija evropskog parlamenta o Šešelju, spor države sa advokatima lako će po­s­ta­ti spor Srbije i „produženih ruku“ Brisela!

Čime da se legitimiše naša vlast, u vreme legitimisanja rezultatima? Rad na izgradnji Vučićeve harizme nije dovoljan, delom je i kontraproduktivan. Kad re­zultata nema, ostaje rad na vremenski nelitimiranom „ostvarivanju“ rezultata! Ni­je li opomenula Kosmajca, pa ga zatim jurila? Pohapsila Miškoviće pa ih pusti­la do suđenja, koje će biti kad ga (ako) bude? Što kriminalci kasnije budu pri­ve­deni pravdi, duže će biti krivci za sve i svašta. Normalno uz advokate, zbog či­jeg ih štrajka nije vredelo hapsiti! „Unutrašnji neprijatelj“ („izdajnik“!), do­stupniji je od „spoljašnjeg neprijatelja“. Stvaranje atraktivne i jake alter­na­tiv­ne organizacije na njegovom terenu, notara i advokatske organizacije pored i pro­tiv sadašnje, slabljenje je takvog protivnika. Uzgred, razlikujemo li uopšte, mi a ne samo država, konkurenta i partnera na jednoj, i neprijatelja na drugoj stra­ni?

Sve ovo imamo kod svake države koja nema uspeha, pogotovu one koja mnogo i ne radi na ostvarivanju prvobitnih i primarnih ciljeva. Zašto na tome ne radi, ta­kođe je poznato. Osnovni razlog je slaba javnost, povezanost političke i privre­dne elite, delom i intelektualne, dominacija političara kao „sitnih ari­vi­s­ta koji se brinu samo za sadašnjost“ (Veber). Famozni spoils system (Pobednik no­si sve!),  jača do krajnjih granica. Realna mogućnost gubitka vlasti, kao i kon­ku­ren­cija drugih stranaka koje imaju šansu bar privremeno da osvoje vlast ili „pre­komponovanjem“ kasnije uđu u nju, zahteva brzo sticanje „simbola koje društvo ce­ni“. Za sebe i svoje pristalice, osobito skorašnje i nesigurne... „Kralj Sunce“ je poznat i po izjavi: „Posle mene, potop!“. Naši je izbegavaju, zaista je nezgodna, ali koliko puta smo čuli (a koliko puta smo iz konteksta mogli da je izvedemo ): „Na­ša vlast nema alternative!“? Svoji i svi važni za opstanak države iz­je­d­na­če­ne sa vladajućom grupom, pogotovu važni za opstajanje grupe vladajućom, nagrađuju se bez obzira ne primerenost funkcijama u državnom aparatu...

Obratimo pažnju na aktuelni sukob države sa advokatima. Nije prvi a neće biti ni poslednji, uz isto zanemarivanje posledica po društvo ili državu kao or­ganizovano stanovništvo na određenoj teritoriji. Na primer, na posledice skra­ćivanja časova za petnaest minuta, „trčanje“ kroz preostalih trideset kako bi se „realizovao program“. (U prevodu: kako ne bi bilo nadoknađivanja časova). Uz di­zanje ruku od verbalno izuzetno važne, vaspitne funkcije škole! „Zakonski štrajk“, sa „minimumom rada“, u prosveti i zdravstvu, bilo gde, izgleda da može tra­jati do sudnjeg dana... Pokazujući (ne) interesovanje za funkcionisanje države kao servisa društva! Jedina novost u sukobu sa advokatima vrlo je bitna: to nije su­kob sa advokatima, nego sa njihovom organizacijom! (Sa međusobno nepovezanim ad­vokatima, ma koliko ih bilo, država bi bila „mirna“. Isuviše dominantna stra­na...). Pogotovu što to nije „obična“ esnafska, pozivna, staleška.., organizaci­ja. U pitanju je profesija, nešto mnogo ređe i ozbiljnije! Podržavljivanje svega u državi, etatizam sa tendencijom ka totalitarizmu, s pravom ne trpi takve or­ga­nizacije. Ne zaboravimo: da li će neko postati i ostati advokat, zavisi od Ad­vo­kat­ske komore. Ne od državnog organa, kako je sa notarima!

Demonstracija moći, od nadležnog ministra direktnim govorenjem a od pre­mijera indirektno ćutanjem, takođe je oblik legitimisanja vlasti. Pogotovu kad izgleda da se moć ne poseduje, i kad se slabi počinju okretati drugoj moći. Jer im imponuje moć, voleli bi da je i sami imaju, pa se identifikuju sa onima koji je ima­ju. Ne zaboravimo: „Moć je naziv za svaki stepen verovatnoće da se u jednom dru­štvenom odnosu nametne svoja volja, uprkos otporu” (Veber)! Demonstracija je po­željna na nekom ko takođe poseduje moć (i ugled koji vlast nema!), ali nedovoljnu da bude politički rival. (Razume se da nema ni politički cilj, kao stranka). Sa jed­nom nesumnjivom profesijom, to je obavezno slučaj! Sve nužno kod neuspešne i ne­osporavane vlasti, jer istinska moć za demonstracijom nema potrebe. I po nju je bo­lje da ne koristi svoju moć, jer je koristeći, i troši. Ovako je i povećava, arbit­rirajući između advokata i notara! Razume se da bi popuštanje advokatima zna­či­lo ohrabrenje drugoj nezadovoljnoj profesiji (usto sa boljim imidžom), lekarskoj. Pa i znatno slabijoj (u smislu organizovanosti) ali takođe uvažavanoj, pro­s­vet­nih radnika...

A gde je ovde odnosno u ovom sukobu, ustavno pravo građana da sami biraju onog ko će im praviti ugovore, ili da ih prave sami? Akademsko pitanje, nepotreb­no u praksi! S tim što bi veliki filozof prava rekao da je nepotrebno i kao aka­demsko, „Kada Država kao takva dela protiv Ustava, to znači da ga prosto i je­dno­stavno opoziva, i niko tu ne može ništa prigovarati“ (Kožev).