22.12.2014, 09:55

Kad se ne bi htelo pomoći i sebi, bilo bi više pomaganja...

 Zašto se, bez obzira na slavljenje onih koji pomažu, u suštini pomaže manje nego što treba? Pa i može? Ili se pomoć koncentriše u „eksplozije solidarnosti“, prilikom masovnijih nesreća ili elementarnih nepogoda? (Kao i sve eksplozije, ne traju dugo). Da li se radi o nedostatku saosećanja, „ljubavi prema bližnjem“? Neka bude i tako, ali nije to sve...

Šta je, uopšte, „pomoć“? Rešenje problema koji se, samostalno, ne može rešiti? Ili tuđe rešenje, koji se samostalno može rešiti? Gde je i granica između „pomoći“ (može i „dobročinstva“) kao neobaveznog čina, i „dužnosti“ kao obavezne? Da se u „pomoć“ ne uračunava i „dužnost“, sebe radi? Prebacuje neodređenima i njihovoj „dobroj volji“ ili saosećanju, ono što sleduje sebi, ili drugom tačno određenom? Puno pitanja, a ima ih još. Da li je svima kojima je potrebna, zaista potrebna? Po mišljenju drugih, „objektivnih posmatrača“? Razmislimo i o razlikama između pomaganja novcem odnosno materijalnim dobrima, i pomaganja fizičkom odnosno intelektualnom snagom! Ili razlikama između pomaganja u borbi sa materijalnim nedaćama, i pomaganja u borbi sa drugim ljudima? (Najvažniji slučaj, pomaganje u borbi protiv nepravde. Recimo, sve aktuelnijeg zlostavljanja). Gde se pomagač pritom više „troši“, izlaže mogućim neprilikama?

 Da li čovek, tipičan, prosečan, najčešći.., ikada zaboravlja sebe? Da li u činu pomaganja bližnjem, ne misli i na sebe, ne želi da pomogne i sebi? Da izađe iz anonimnosti, sivila svakodnevice? Očekivati pomoć samo iz saosećanja.., znači radikalno je smanjiti. Da li oni koji pomažu zaista i samo njima pomažu, to čine upravo onima koje i treba pomoći? Ili pomažu onima zbog kojih će pomoć više „odjeknuti“, tako da pomažu i sebi? Znamo da se nekad može pomagati ulaganjem u fond koji pomaže konkretne pojedince, a i direktnim pomaganjem pojedincima. Obe varijante imaju prednosti i slabosti, zavisno od prirode pojedinca koji pomaže. Ako se svesno ili nesvesno želi zahvalnost pomognutog ili bar poznavanje pomagača, u prednosti je druga. Za neke u prednosti je prva, ali ne jer žele ostati anonimni. Kao delić velikog (fonda), i sam pomagač je veliki!

 

Pomaganje u izuzetnim odnosno „vanrednim situacijama“ kakve su majske poplave, privlači pažnju medija, javnosti, okoline... Tada pomagati, znači uključiti se u opšti trend! A to je, za mnoge, dužnost... Razume se da će tada, verovatno, pomaganje imati i publicitet. Pomagač doživljava i slavu, javnu zahvalnost.., raste u tuđim i vlastitim očima. U vreme vladavine javnosti i publiciteta, ako o nekoj pomoći nema ništa u medijima, nije se ni desila!  Ali krupna pomoć tanke manjine koja to može sebi priuštiti, bez obzira na motive koji mogu biti diskutabilni i opšte slavljena, objektivno obeshrabruje veliku većinu. Ko će na njene pripadnike ne obratiti pažnju, nego njihov čin uopšte primetiti? Može ih navesti na pomisao da je njihova pomoć nepotrebna, a i obeshrabriti. Ima li prilike većina, tako da pomaže? Ako se slavljena pomoć sve više vezuje i za fondacije tipa Ane i Vlade Divca, odnosno prinčevskog para, i Dragice Nikolić? (Ni slučajno, „ni pod razno“, ne izjednačavamo ih drukčije osim po imenu: „fondacije“!).  Ministar Vulin, obolelu decu pomoći će iz fonda koji se formira prestankom finansiranja nevladinih organizacija. Em će ugasiti neprijatne partnere, em će sebi i Vladi obezbediti propagandne poene, em će sačuvati sebi i Vladi naklonjene. Od kojih bi „neke pare“, zna se koje i kolike, itekako trebalo uzeti...

Ako se može birati, pomoći će se većem, brojnijem, jačem! Zašto se redovno navija („pomaže“!) za velike i uspešne timove i sportiste u individualnim sportovima, kojima „pomoć“ nije potrebna? Zna se, participiranje u velikom automatski je veće od participiranja u malom. Pomagati grupi, takođe je subjektivno privlačnije od pomaganja pojedincu. Pogotovu ako taj pojedinac nije poznat, tako da grupa slabo poznatih zamenjuje privlačno pomaganje poznatom pojedincu! Finansirati izgradnju jedne monumentalne crkve privlačnije je od finansiranja niza manjih objekata, ustanova, lokalnih zajednica..., u istom iznosu. Redak je veliki dobrotvor, Đorđe Vajfert. (Skoro „bio na televiziji“, zato je ovde „sam“). Jer je veliki i po motivima, u svakom pogledu! Da li se to može reći za današnje? Vajferta, pre dobijanja srpskog državljanstva Nemca iz Pančeva, ni da je tada postojala ta reč, niko ne bio zvao „bizmismenom“ ili „tajkunom“. Jeste postojala reč “parajlija“, ali teško da je istu iole obavešten, koristio za njega...

 

Rado se pomaže, neobično, i veliki i uspešan“. Samim tim što mu pomažemo (pogotovu ako još traži našu pomoć), i nije tako veliki i uspešan! A ni ja koji mu „pomažem“ nisam tako mali i neuspešan, kako mi se činilo do tog trenutka. I kako se verovatno čini drugima... Pomaganje Crkve usto je, čudili se ili ne, i pomaganje Bogu. Nesumnjivoj veličini! Mogućnost uzvratne pomoći odnosno zahvalnosti (oprosta grehova, rajskog naselja), na koju se računa mnogo više nego što se misli, ovde je posebno izražena... Da nije i toga, ne bi bilo neuporedivo više pomaganja crkve od pomaganja pojedinaca. Pa i od pomaganja distrofičara, invalida, Crvenog krsta i sličnih organizacija...

Jasno je da „pomoć“ nikada nije za potcenjivanje, bez obzira iz kakvih je motiva. Ostali bez kuća neće gledati u motive onih koji im pomažu, kao što neće ni živetu u motivima nego u kućama koje su dobili iz različitih motiva. Sve rečeno samo je nastojanje da vodimo računa i o razlici u motivima, shodno kojoj je nešto moralno, a nešto legalno. A osobito da više cenimo male pomoći ali iz besprekornih motiva, često uz „odvajanje od usta“! Ne samo da se povodimo za opštom ili medijskom pažnjom prema „krupnoj pomoći“, koja dolazi od onih koji „ne znaju šta imaju“. I njome možda „peru biografije“! Ali „vic“ je u tome da toga imamo i kod „malih ljudi“, koji zaista nemaju potrebe za „pranjem“. Ko zna koliko bi pomoći retko ili malo bilo, ako bi dolazila isključivo zbog sažaljenja, samilosti, solidarnosti..? „Očišćenih“ od primesa traganja za vlastitom korišću, o kojoj je ovde bilo govora.