27.12.2014, 15:19

"Deca ne treba da trpe!“?

„Stara pesma“ zvana štrajk prosvetnih radnika, spada u evergrin! (Hoće li i štrajk advokata?). U uobičajenoj verziji od trideset minuta povremeno je svakodnevna, a nekad se prekine da se razbije monotonija, celodnevnim štrajkom. Vlast ne uživa ni u jednoj, ali se i ne uzbuđuje. Bar ne toliko, da zatraži menjanje i jedne i druge! Na prvu je oguglala i odsluša je kao svakodnevnu vremensku prognozu, dosadni reklamni blok tokom zanimljive TV-emisije. A na drugu će, umesto nje, ionako protestovati drugi. I obavezno oni čiji će glas biti slušan, roditelji učenika.

Njihov protest takođe je evergrin, ali sa javnosti razu„mljivijom melodijom od onog „Prosveta je delatnost od javnog interesa!“, koju neumorno svira vlast. „Deca ne treba da trpe!“, „Deca nisu ništa kriva!“, „Stvari ne treba da se lome preko njihovih leđa!“. U evergrin spada i brzo uključivanje još nekih, nikako malobrojnih. Da ne ispadne kako ne misle na sirotu dečicu, kolateralnu štetu prepucavanja vlasti i prosvetara... Protiv horske muzike teško je biti protiv, ako više očiju vide bolje od dva, zašto i mnogo glasova ne vrede više od nekoliko? Tim pre što su usklađeni, hor ima dirigenta! Tako da protesti prevagnu, i „stara pesma“ se za izvesno vreme skine sa repertoara...

Izvan spora je da učenici trpe zbog štrajka svojih nastavnika. To ponavljati i naglašavati ima smisla samo ako se želi dokazivanje onog u šta niko ne sumnja: dobrih namera onog ko to čini, brige za učenike i školstvo. Jako je sporno nešto drugo, što retki uporno ističu a mnogo uporno ignorišu. To je stanje u kome povremenog javnog, zvaničnog, otvorenog štrajka, uz zakonski minimum rada ili i bez njega, nema. Ali itekako ima stalnog privatnog, nezvaničnog, prikrivenog, „tihog štrajka!“. Onog nerado glasno izgovaranog ali što ide od usta do usta ko narodna pesma: „Niko mene ne može da plati tako malo, kao što ja mogu malo da radim!“. Izgovaranog i glasno, jer ne deluje tako neugodno: „Koliko para, toliko muzike!“.

Šta imamo mi, društvo, država, roditelji, javnost.., od proklamovanog i u zakon stavljenog, da je prosveta delatnost od javnog interesa? Tako da štrajk treba izbegavati, a onaj bez zakonskog minimuma ni zamišljati? Ako je ona to u zakonu, ali ne u stvarnosti? Šta uopšte znači to ključno, „javni interes“? Zna se, i to je gde treba zapisano i stalno se dalje zapisuje i prepisuje. Jako sažeto: da obrazuje i vaspitava shodno potrebama „javnosti“ odnosno društva i države, i shodno onom što o obrazovanju i vaspitavanju kažu odgovarajuće nauke. Podrazumeva se: i jedno i drugo maksimalno predano, ako ne i „najbolji mogući način“. Ne treba dokazivati da naša prosveta u tome ne uspeva, i to se zna! Ali se ne zna ili neće priznati da se zna, kako se „javni interes“ za prosvetu sveo na svačije traženje od nje, i ničije davanje istoj. Čak ni davanje onog što ništa ne košta: malo razumevanja za njene poslenike! (Oni sami, ali i oni koji ih razumeju, rekli bi: očajnike). U ovom slučaju razumevanja i za celodnevni štrajk, i najavljenu poslednju i zaista drastičnu mogućnost: nezaključivanje polugodišnjih ocena, nemogućnost početka drugog polugodišta!

Pustimo deklaracije i proklamacije, u koje spada i „javni interes“! Gde su tu takozvani privatni, lični i porodični interesi prosvetnih radnika? I Bog je prvo sebi bradu stvorio! Pustimo i „zakonski minimum rada“, vlast je na njega oguglala. Nema uverljivijeg dokaza od skorašnjeg: nema dnevne zarade za neodržane časove. Ali nema ni smanjenja iste za skraćene! A i sindikalni lideri, imajući u vidu trenutnu potrebu, izleću sa pričom da je trideset minuta, „ako se dobro organizuje“, jednako četrdeset pet minuta! S njim je spremna da živi do kraja mandata. A zna se da sebe već vidi sa drugim i trećim... Mogu li prosvetari da žive kako žive a tek kako će živeti sa umanjenjem plata, za sve vreme trajanja „zakonskog minimuma rada“? Što je za našu temu najvažnije: može li iko „normalan“ ili „razuman“, stvarno verovati da će usto raditi u skladu sa željenim i gde treba zapisanim, „javnim interesom“?

Radije slep nego zaslepljen, radije gluv nego zagluhnut, gleda stvari kakve jesu a ne kakve bi trebale i mogle biti! Uostalom, ako ih ne gleda tako neće moći ni da stvarno radi na tome da budu onakve kakve bi mogle i trebale biti... Gledati ih takvima kakve jesu, u ovom (i ne samo ovom) slučaju, znači i ono: „Davljenik se i za slamku hvata!“. Šta je prosvetarima ostalo kad im je dosadila njihova melodija, na koju vlast i roditelji odgovaraju svojom? Oba puta izlizani evergrin? U borbi, može i u konkurenciji (ako izbegava teške reči), svaka strana koristi oružje kojim raspolaže. Svaka strana, što znači i prosvetari! (Takođe i advokati). „Nije u redu što za svoje interes koriste decu, koja nisu ništa kriva?“. Naravno! A šta koristi druga strana? Da li joj na raspolaganju stoje samo otkazi ili kazne veće od jedne plate? I stoje li uopšte, kako otpustiti tolike prosvetne radnike? Ko će ih zameniti kad odavno imamo negativnu selekciju nastavničkog kadra, kad u prosvetu odlazi jako mnogo onih koji ne mogu otići drugde? Kako bi tek ti novodošavši, praktikovali „delatnost od javnog interesa“? Ne, vlast ne računa samo na to. Ne računa ni na to, plus iscrpljivanje štrajkača, za razliku od advokata oni ipak imaju prihode. Računa i na „razumevanje javnosti“, osuđivanje prosvetara što se „koriste decom koja nisu ništa kriva“. Ona su uvek, pogotovu tuđa, vrlo efikasno oružje na raspolaganju svima!

Ovo nije zalaganje ni za zakonski štrajk, ni za njegovo zaoštravanje. Samo je poziv na razmišljanje o „tihom štrajku“, i njegovim posledicama! Pored toga što itekako traje i u vreme zakonskog, prosto će procvetati kad bude završen. A završiće se, zna se ko je slabija strana u sporu! Neće dugo trajati ni „celodnevni“, prosvetari odlično znaju da će pući i po njima a ne samo po „deci“: moraće nadoknađivati izgubljene časove i dane... Ali pre svega je naglašavanje da deca itekako trpe sa ovakvom školom, i kad se u njoj ne štrajkuje! I ukazivanje na sve odgovorne što je tako, uključujući pomenute roditelje. Njihova vrhunska briga (kao i „narodne vlasti“) jeste da decu budu u školi, koja „normalno radi“. Što znači da ima propisane časove, nije važno u kakvom trajanju i sa kakvom sadržinom. Prepuste decu školi a kasnije je krive, ako sa decom  nešto „ne bude u redu“. Pogotovu na vaspitnom planu, mada vaspitnu funkciju škole više niko nigde i ne pominje, u korist „edukacije“ i „permanentnog obrazovanja“. Kako se i ona obavlja, pomenuli smo!