06.01.2015, 18:03

U „plebiscitarnoj podršci“, ima svega. Čak i podrške!

Prođoše izbori u Lučanima i nama bliskoj Mionici, i preživesmo ih i mi i tamošnji birači. Uključujući one koji su iznosili kožu na pazar, želeći i da budu birani... A preživeše i neke misaone navike, vrlo problematične. Usto sa otvorenom ili prikrivenom namerom da utiču na buduća opredeljenja birača, i ne samo u Lučanima i Mionici! Pre svega gromoglasno i ponavljano od eminentnog stručnjaka za izbore, ministra policije: da su birači još jednom iskazali plebiscitarnu podršku reformskoj politici Srpske napredne stranke...

Plebiscit nije nešto čemu se u zube ne gleda: postojala je i postojaće, i plebiscitarna diktatura! Nama najbliža je Miloševićeva. Sa još višim procentom „podrške birača“, ali i svim što je činilo diktaturom. Zaključno sa ubijanjem onih koji se s njom nisu slagali, pa i onima za koje je diktator sa svojom svitom, samo mislio da se nisu slagali! Hiperinflacija, iznošenje državnih para na Kipar, rat sa „celim svetom“, naizgled su nešto drugo, gluposti i greške nisu odlike samo diktature. Naizgled, jer nisu samo posledice ranijih plebiscita, nego su i plebiscitarno prihvatane! Onih koji to nisu činili jeste bilo, ali nijedan plebiscit nije stopostotan.

Nije to ni ovaj, mionički. Itekako ima onih koji uopšte nisu izašli na izbore! Što se njihov procenat, ni slučajno zanemarljiv, svesno zanemaruje u korist plebiscita kao opredeljenja „svih“ (znači „stopostotnog“), druga je stvar. Priprema za buduće izbore, ne samo pokriće za mahinacije tokom sadašnjih... Isto  važi za „drugi procenat“, onih koji su izašli ali nisu glasali za naprednjake. I treći, za one koji jesu glasali, ali „belim listićima“. Svi su procenti poznati i tvrdoglavi, kad cifre govore i bogovi ćute. Mali bogovi, ne.      

Najbitnije je nešto drugo ili treće, na račun „podrške“. Kakva je  „podrška“ onih koji su izašli pod pritiskom, bilo kojekakvim poklonima (siromahu je mnogo šta „vajdica“), bilo pretnjama? Oni koji glasaju u uverenju da je glasanje „građanska dužnost“, takođe ne glasaju da bi podržali neku stranku ili nekoga. Glasovi im se rasipaju na sve stranke koje su na listi, nešto ode i na „nevažeće listiće“. Samo deo (nije važan koliki), odlazi stranci za koju se kasnije ispostavi da je pobedila! Nešto je drukčije sa onima koji glasaju za trenutno najjaču, pogotovu ne samo u drugim opštinama nego i u državi vladajuću, iz straha da se „ne sazna“ da nisu glasali upravo za nju. Nešto drukčije a ne drukčije, jer ni oni nisu „pružili podršku“.          

Mnogo često a ne samo ovom prilikom, birači se smatraju ovcama koje nužno idu za nekim ovnom-predvodnikom. Pričalo se još pre rata da su neki naglas govorili „Narode, snago moja!“, a sebi u bradu „Stoko jedna, bezrepa!“. Ali ogorčeni njihovim biranjem, mahom što se nisu opredelili za „našeg“ ovna, lako ih ovcama smatramo i mi koji nismo akteri izbora. A da nismo i sami ovce, kad zaboravljamo tako prostu stvar da birači imaju mnogo više mozga od ovaca, da kao i mi ipak misle, računaju, vagaju..? Zašto bi pri glasanju mislili samo na druge, one između kojih treba (čak mora!), da naprave izbor? Ko kaže da pritom, kao i pre toga, uvek, ne misle na sebe? „A šta ja imam, od toga?“, pisac ovih redova slušao je poodavno upravo u mioničkim selima. Anketirajući o nečem bez veze sa izborima, odbornicima i poslanicima... Pomenuli smo da neki glasaju iz straha za sebe i svoje, ako uopšte ne budu glasali. Da neki glasaju „onako kako treba“, takođe iz straha da se ne sazna kako su glasali „onako kako ne treba“. Glasajući „za“ neki ustvari glasaju „protiv“, onih za koje su glasali ranije pa su ih razočarali. Kažnjavaju ih, a najveća kazna upravo je glasanje za njihove najveće suparnike!

Ali tu su bar još dve, vrlo važne stvari. Prva je nerazumna želja nepoznatih, malih i neuspešnih (koliko je kod nas takvih!), da će glasanjem i postajanjem delića poznatog, velikog i uspešnog („izborne lavine“, vladajućih!), i sami biti poznati, veliki i uspešni. Što pojačava svest da su poznatom svojim glasom pripomogli, da bude takav! Druga stvar je razumna bojazan da će trpeti opština što znači i oni i njihove porodice, ukoliko njena vlast ne bude „na liniji“ sa vlašću u državi. Nije stvar samo da će gubiti, mada toga sigurno ima, nego i da neće dobijati! Dosta se priča kako opština Šabac, i posle smene predsednika, skoro da nema komunikacije sa vladom. Kako bi bilo da je ostao stari? Ma koliko politički ne bio „svestan“, prosečan birač je itekako svestan da nemamo institucije, ili da one ne vladaju. Jaki čovek je taj koji vlada! Neposredno onima oko sebe, a posredstvom svojih lokalnih čiraka, po opštinama. Rezultate izbora u Mionici nije saopštila nadležna institucija, nego nenadležni ministar. Tek da se zna ko je gazda.

Ovim se u pitanje dovodi i treće ili četvrto. To je Srpska napredna stranka. Najveći deo nije glasao za nju, nije ni za njenog vođu. Glasao je za aktuelnog ovna-predvodnika i priključio se „struji“, verujući da glasa za sebe. Spreman da „preleti“ na drugu stranu, čim oseti da se klatno pokrenulo. Koliko je „preletača“ i unutar pobednika, zar to nije i vođa? Isto važi za njenu „reformsku politiku“. Što bi rekao jedan novinar: „moš′ misliti“ koliko je važna biračima iz Mionice i Lučana! I koliko im je bliska „Evropa“, koja se neumorno nudi a slabo objašnjava, tako da je seoske sredine vide samo kao nekog ko ne dozvoljava „domaću radinost“ tipa pečenja rakije, i klanja po kućama i avlijama.

Prema tome, stvarna „podrška“ pobedniku (ovom ili svakom, drugom prilikom), ni slučajno nije kolikom se čini na osnovu glasova i mandata. Pogotovu nije kolikom se čini „njegovima“, počev sa malima željnim učešća u nečem velikom, pa zaključno sa krupnim čifovima kao što je ministar. Ali isticanje da jeste, da je „plebistitarna podrška“, nije slučaj nego namera. I upozorenje: priključite se timu koji dobija, nemojte biti na strani gubitničkog. „Teško pobeđenima!“, u nekom obliku prisutno je u svim jezicima...

Što se pritom prepušta samozadovoljstvu i samoopijenosti (ili opijenosti vođom), zaboravlja da „Ničija nije gorela do zore!“, njihova je stvar. I uteha pobeđenima, svima nezadovoljnim ishodom izbora. Dobro bi bilo da im je i nauk, ozbiljna partija ne teži „podršci“ birača na jednim izborima, makar bila i „plebiscitarna“. (Sasvim je dovoljna ona koju obezbeđuje valjanu većinu u skupštini). Ona teži za trajnom vernošću birača, koja do izražaja dolazi tek kad se partija kao vladajuća suoči sa ozbiljnim teškoćama i počne povlačiti iznuđene a nepopularne poteze. Ali zato je nužan i biračima blizak program, i verno pridržavanje programa.