28.01.2015, 10:59

Visok čin govornika, ne garantuje umesno govorenje

Visokopreosvećeni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, malo-malo pa se oglasi u javnosti. Da je to po „duhovnim pitanjima“ bilo bi sasvim u redu, ali češće se oglašava po čisto ovozemaljskim, političkim i državnim. Ovog puta protestujući zbog zvanične posete potpredsednika i ministra spoljnih poslova Vlade Kosova, Hašima Tačija, podseća da bi on i njegovi prvo trebalo da „vrate ono sve što je do 1945. godine bilo crnogorsko, time bi se vaspostavila prava Crna Gora“. Svakako misli na Metohiju koja je posle Balkanskih ratova ušla u sastav Crne Gore, ali problem je sa onim što sledi. (Bar po Politici, sreda 14. januar). „U to, naravno, spadaju još Pelješac, Ston, Mljet, Dubrovnik, teritorija do Neretve, zatim Raška oblast, Nova Varoš, Novi Pazar do Mitrovice, i do Đakovice i Prizrena“!

Neverovatno za mitropolita, usto doktora teoloških nauka! Pomenuto nije spadalo u sastav Crne Gore, nego Zetske banovine! A one su čisto teritorijalno-političke, nikako istorijsko-etničko-političke tvorevine, pravljene oko velikih ili istorijski značajnih reka i nosile su njihova imena. Upravo da ne bi pothranjivale separatističke težnje na nacionalnoj osnovi! Tek je kasnije, zbog Hrvata kao posle Srba ubedljivo najbrojnijem etnosu i snažnog separatizma, napravljen ustupak Banovinom Hrvatskom. Iz poznatog razloga nisu dugo trajale, i nisu „pustile koren“ iz koga se kasnije i danas, nešto razvilo. Posleratne republike i autonomne pokrajine nisu bile njihov nastavak, i u njihovim granicama. (Osim Slovenije i Makedonije, koje se uglavnom „nadovezuju“ na Dravsku i Vardarsku banovinu).

Možemo čak i zanemariti pomenuto, ili uzeti Zetsku banovinu za legitimnog naslednika nekadašnje Knjaževine odnosno Kraljevine (Crne Gore). Ali zar tada ne bi na neke od pomenutih teritorija, mogla pretendovati i Srbija? Čak sa više „istorijskog prava“, zna se koje su od njih pripadale Dušanovoj Srbiji, i kada ih je i kome prodao! Nikako baš „uzgred“, ako ih je u ime jedne države prodao, nije ih prodao nekom privatnom licu ili „stranom investitoru“. Druga strana je bila država (Dubrovnik), i nastavila je to biti sve do Napoleona i njegovog formiranja Ilirskih provincija...

Pored ovog zaista vidljivog ogrešenja o činjenice, ima i manje vidljivog. Utoliko štetnijeg, po sebi, i po navikavanju na odsustvo razmišljanja o onom što dolazi od „visokih“! Čak i kada se vide ili shvate, opet štetne: ako On može, znači da se može! Pre svega, jedna država pa i Crna Gora kao država (ako je ona to uopšte za njega!), ne prima u državnu posetu Hašima Tačija. Prima potpredsednika i ministra spoljnih poslova države Kosovo. Ko će taj biti i kako će se zvati, stvar je te države! I ta država za njegov dolazak ne traži agreman od države-domaćina, jer on nije ambasador... Druga stvar je još čudnija. Visokopreosvećeni traži da Tači (nikako neće da pomene njegove funkcije jer bi time nekako priznao „državu“ čiji je funkcioner!), „vrati“ Crnoj Gori ono što joj je pripadalo. Nije mu jasno da to nije uzeo Tači, nego neposredno ili skoro OVK, sam ili uz sadejstvo NATO-pakta, posredno ili posle Drugog svetskog rata i onog što se zbilo u Jugoslaviji, tadašnja vlast! Ili misli da je uzeo baš Tači, ali tada ga uzima još ozbiljnije nego kao potpredsednika i ministra neke samoproklamovane i prividne vlade... Treća stvar, koja bi itekako mogla biti i prva (najvažnija): da nije Visokopreosvećeni malo zaboravio da sadašnji mitropolit crnogorsko-primorski jeste naslednik trona nekadašnjih crnogorskih mitropolita, ali da su oni, mada samo „vladike“, bili ono što on nije? Crkveni i državni poglavari, ili u državi koja nije bila sekularna? Koja nije ni imala vladu? Da se on malo (mnogo) ne meša u ingerencije Vlade, i Predsednika Republike? On nije „običan“ građanin, niti ga mediji (osim jako retkih), najavljuju kao građanina...

A reči visokopreosvećenog Amfilohija, naprosto se moraju prenositi! Crkva je odvojena od države, pa kao što se uredno prenose reči i izveštava o postupcima državnih poglavara (što opozicija ne shvata ili se pravi da drugde i kad je ona bila vlast nije tako), to sleduje i crkvenim poglavarima. Kao poglavarima drugih država! Otuda im je obezbeđen prijem i saradnja u pripremanju odjeka, pa i odgovora. Normalno nižih u crkvenoj hijerarhiji, ali sa pretenzijom da kao i oni, arbitriraju u svojoj teritorijalno-političkoj zajednici.