15.02.2015, 10:26

U tržišnom društvu, i stranka je preduzeće!

Među poznatijim mislima Zorana Đinđića (koga navodno skoro svi cene), je i ona da stranku treba voditi kao što se vodi preduzeće! Pritom nije mislio na državno, jer bi se radilo o državnoj ili vladajućoj... Izazvala je malo pažnje i manje zbog značenja, a više zbog toga što je Đinđićeva. A pošto njega odavno nema, nema ni sećanja na nju. Velika šteta, manja samo od štete što njega nema!

Ne moramo i ne možemo tragati za svim sličnostima, po nekim pitanjima ih i nema. Ali da sličnosti nema i da se ne tiču bitnog, Đinđić ne bi napravio ovo poređenje. Ne zaboravimo i da je dugo živeo tamo gde su i preduzeća i stranke, dobro poznata stvar! Priznavali to ili ne priznavali, u demokratiji i višestranačkom sistemu stranke jesu svojevrsna preduzeća. Upućena na izbore kao tržište, i na mandate kao profit. Ali da bi se stranka vodila kao preduzeće, od nje se mora praviti i održavati preduzeće! Da li je to kod nas, počev sa onom u čijem je osnivanju Đinđić učestvovao i koju je vrlo brzo sam vodio? Teško! Podrazumeva se, ponekad i naglas kaže, da su upućene na „tržište“, „tržišno orijentisane“, ali ko u njima to ozbiljno misli? Kakve veze ima sa preduzećem, stranka koja decenijama ne izlazi samostalno na „tržište“? Postoji li preduzeće kome nije stalo do pozicioniranja na tržištu? Postoji, ako takvu stranku smatramo preduzećem, a buduću vladajuću koaliciju tržištem na koje je upućena! Šta reći za stranku koja jeste izašla na „tržište“, i na njemu propala? A onda uporno pokušava da se ugura u vlast tržišno uspešnih, sa ustima punih tržišta? Otkud trijumfalizam posle pogrešnog „pozicioniranja na tržištu“ (katastrofe na izborima), umesto makar „pokrivanja ušima i ćutanja“? -Uspeli su da ostanu rukovodstvo, pobedili su „,mangupe u sopstvenim redovima“! Nema veze što više nisu na vlasti, što nisu pobedili konkurentsku stranku... Ko je iz „menadžmenta“ osim Koštunice i Dinkića podneo ostavku, ko „zatvorio firmu“?

Preduzeće radi cele godine a naša stranka, uglavnom, u izbornoj godini. Pa i u njoj nekoliko meseci pre izbora, i nekoliko dana posle! U međuvremenu povremeno malo i rade, ali šta? Drže povremeno konferencije za medije, slabo posećene a još slabije praćene. A i što bi, međusobno se razlikuju po tome da li su „vladajućih“ ili „opozicionih“, da li za sve loše krive raniju ili sadašnju vlast. Za sve dobro, i jedni drugi hvale sebe! A unutar svake grupacije, razlika i nema. Unutar vladajuće paze da se mnogo „ne ujedaju“, ali i da se neko posebno ne istakne. Unutar opozicione nema ni „ujedanja“, svaka vaška obaška ritualno ponavlja: „Samo mi, jedino mi..!“, odnosno „Kad mi dođemo na vlast..!“. Vladajuće stranke i ne moraju da rade, umesto njih to čini vlast o čijem se radu pa i rezultatima javnost uredno obaveštava. Opozicione a parlamentarne donekle mogu da isto, s tim što su ozbiljno hendikepirane poznatim: posao opozicije je da traži dlaku u jajetu poziciji, i obećava kupanje u mleku kad sama dođe na vlast! Zašto ozbiljno pratiti šta „rade“, ako su rezultati -priče? Šta tek sa vanparlamentarnim? Koga one predstavljaju, i zar ono što njihovi kažu, ne mogu reći i to argumentovanije, brojne nestranačke ličnosti?

Sličnost sa preduzećem, kod većine stranaka (uključujući Đinđićevu i sve iz nje nastale), više je slučajna nego namerna! I mahom po pitanju malo važnog ili spoljašnjeg: kao sva preduzeća i one su negde registrovane... Imaju i „odgovorno lice“, ali u liderskim strankama ono nikome ne odgovara. Čak ni biračima čiji ga odbojan stav ostavlja na funkciji, jer stranke i tako ne vode računa o tome da li „potrošači“ troše njihovu „robu“ (usluge), i za nju plaćaju glasovima. Tvrdoglavo opstaju umesto da bankrotiraju ili odu u stečaj. Urade ono što rade preduzeća: „istraže tržište“, i preorijentišu se na „nuđenje“ nečeg drugog... Preduzeća podnose godišnji završni račun, imaju i periodične. Zna se šta biva, zavisno od toga kakav je! Pogotovu sa „menadžmentom“, koji na unutarstranačko tržište iznosi svoju kožu (radna mesta). Stranke ga podnose jednom u četiri godine, na redovnim izborima. I „menadžment“ ostaje nezavisno od „rezultata“. Ili odlazi, možda i ranije, ali opet nezavisno od rezultata.

Šta bi to trebale i mogle da rade stranke „svakodnevno“, onako kao „preduzeća“? Zar toga uopšte ima? Naravno! Da stalno imaju na umu šta je posao njihove firme: borba za naklonost građana, koji se povremeno i za kratko pretvaraju u birače, a naklonost u glasove! Ni naklonost ni građani nisu apstrakcije, ali se ne obezbeđuju samo napadima na druge i obećanjima. Organizovanje i izvođenje lokalnih akcija: radnih, humanitarnih, dobrovoljnog davanja krvi.., izleta, druženja.., u potpunosti je zamrlo. Mora li sve što se „radi“, da bude pod vidnom firmom svog „preduzeća“? Naravno da ne mora. A i ne treba, mnogi bi se „priključili“ ali strahuju da budu viđeni pod tom firmom... Sve se očekuje od „vlasti“, i radiće se kad se „dođe na vlast“. Normalno se očekuje i od „direkcije“. Nije li i stranka unutar opštine svojevrsno preduzeće, a ne samo ispostava? Ona koja to jeste, u opštini je na vlasti i kada njena centrala to nije u državi! Može li „preduzeće“ od toga živeti četiri godine, između dva izbora? Od preduzeća ne živi samo njegov vlasnik odnosno menadžment, nego i svi ostali. U ovom slučaju, članstvo i simpatizeri stranke. Šta oni imaju od svog „preduzeća“, pogotovu između izbora? Zadovoljstvo što su članstvo i simpatizeri? U redu, ali zar ono ne bi bilo znatno veće ako bi stranka uredno organizovala bar neka druženja, zajedništvo.., bez samohvaljenja i napadanja? Najveća razlika u odnosu na klasično preduzeće, i tako je mogućnost lakog odlaska u drugo...