23.02.2015, 13:29

A kakav je menadžment bio dosad?

Po ko zna koji put, poslednje rešenje, ovog puta za Željezaru, je i najbolje moguće rešenje! Toliko dobro da o njemu nema šta da se razmišlja, i podseća da se nije došlo do traženog, da je taj „Plan B.“ iznuđeno rešenje... Pogotovu da se postavljaju pitanja: kad je prepuštanje državne firme stručnom menadžmentu tako dobar potez, zašto nije praktikovan ranije? Zašto ga ne praktikovati ubuduće, sa „Telekomom“, EPS-om? I zar ne bi trebalo kažnjavati, one koji su se tek sada setili tako dobrog a jednostavnog rešenja?

Naravno da su posle bitke svi generali pametni, pa i naši pregovarači posle bitke sa „Esmarkom“. Nema spora o opravdanom traženju garancija od „Esmarka“, da će ostati! Što da i on ne da nešto, pošto mu se i ne prodaje nego poklanja? Nije loše i što u principu nisu dozvoljavali diktat druge strane, ali šta je bilo pre? Nisu očekivali da „strateški partner“ zakera i ucenjuje, a država obilato subvencioniše „strane investitore“. Šta li su samo očekivali od jednog jedinog kandidata za mladoženju naše stare udavače, bez lepote i miraza? „Sirovine“ nisu miraz, bez obezbeđenja novih i po povoljnim cenama, pozicioniranosti na tržištu, i mogućnosti prodaje. Dugovi čak i nisu ono „ali što devojci sreću kvari“, koliko traženje od mladoženje da ne dira u pet hiljada zaposlenih, da garantuje da će ostati u braku i kad se potroše sirovine. I tako namenjene trošenju! Ako se zna šta znači „kontrolni paket akcija“ od samo pedeset jedan odsto, šta znači onaj od osamdeset odsto?

Kakva je to uopšte trebala biti privatizacija, ako je potencijalni privatnik tražio prvo dve stotine a zatim četiri stotine miliona dolara u vidu garancija za kredit radi nabavke sirovina? Koliko smo mi trebali da dobijemo para prodajom Željezare, da bi to uopšte bila prodaja? Šta smo ostalo želeli da dobijemo druga je stvar, i nije nužna strana prodaje! Ovde je to bio aranžman, dogovor, sporazum.., političke a ne privredne prirode. U krajnjoj liniji, socijalni mir. Mnogo je pet hiljada nezaposlenih na jednom mestu, sa još deset-petnaest hiljada članova njihovih porodica, u neposrednoj okolini. Kooperante i njihove porodice, da ne pominjemo. I to se očekivalo da u vidu imaju stranci, vlasnici „prljave industrije“ koja se može uvaljivati sirotinji i drugde!

Ministar Sertić ne baš trijumfalno ali kao da se radi o traženom i željenom, kaže da se ovim obezbeđuje rad Željezare dugo vremena. Naravno, sve dok bude tih sto sedamdeset miliona dolara u sirovinama, i dok država zaobilaznim načinom bude uspevala da „upumpava“ novac u Željezaru. Obezbeđujući i trošenje tih sirovina, koje po sebi nisu dovoljne za njen rad! A kasnije treba lova i za nove sirovine i za rad, uz dalje varanje MMF i EU... U međuvremenu će se tražiti „pravi strateški partner“, za posao koji mesečno donosi deset miliona evra-gubitka? Do ozdravljenja, koje će obezbediti novi „stručni menadžment“. Što da ne, postoji detaljno zaduženje: proizvodnja 1,5 miliona tona čelika godišnje, upravljanje i finansiranje pod nadzorom Republike Srbije, uvođenje novih tehnologija, investicioni projekti sa ulaganjima i vremenom otplate, bilans uspeha i novčanih tokova, strategija za prodaju čeličane, cene ključnih finalnih proizvoda, plan proizvodnje ključnih finalnih proizvoda, strategija nabavke sirovina, plan operativnih troškova, plan finansiranja, spisak banaka potencijalnih kreditora, i politika zapošljavanja. Uz mali dodatak koji se podrazumeva a sve ovo relativira: nipošto ne sme nikoga da otpusti! I dalje je u prvom planu socijalna, a ne privredna politika... Misli li iko da među zaposlenima nema onih koji su tu zbog socijalne politike, onog: „Gde ima mesta za četiri i po hiljade, može biti i za pet hiljada“? A šta ako ne nađemo takav stručni menadžment, ili on ne uspe? Da posao prepustimo našim stručnjacima? Uzgred, nije problem postojanje stručnjaka, njih itekako ima i kod nas. Problem je ko ih prihvata kao stručnjake, i iz njihovih redova bira potrebne najbolje! Kada nismo birali „najbolje“, da bi se brzo pokazalo kako su najbolji po mišljenju uskog partijskog kruga, i najbolji za taj krug? A za ostale?

Šta sa ostalim „udavačama“, atraktivnim pribogu kao Željezara? A šta i sa stalnom obavezom, ne samo spolja iznuđenom nego nužnom iznutra, da se prestane ne samo sa finansiranjem „gubitaša“, nego i da se broj zaposlenih približi racionalnom broju? Šta sa stalnim vodeničnim kamenom oko vrata, stalnom i opštom praksom (setimo se „malinara“ u svakoj sezoni), koja je do izražaja došla i u oduševljenom prihvatanju ovog rešenja od strane svih sindikata Željezare: „Mi umemo i hoćemo da radimo, to što smo radili i što sada radimo!“. A „država“ neka vidi šta će s tim dalje da radi... Nužno zlo, privremeno rešenje.., zovimo ga kako hoćemo, nekadašnjeg direktora Željezare Matkovića, pominje se i ovih dana. Uglavnom kroz podsmeh: naredio čovek da se po Željezari gaje pečurke! Koliko je to donosilo zarade mesečno, firmi i zaposlenima, zna se, čovek je to spominjao. Ali od podsmeha se nije čulo, a ne čuje se ni danas. U svoje vreme i baš kod nas, u „Krušiku“, stručnjaci su elaborirano predložili da se jedno vreme bave i proizvodnjom telefonskih govornica. Ponavljamo, stručnjaci i elaborirano, zna se šta to znači! I šta je bilo? Opšte iščašenje vilica od smeha, nadležnih i neposrednih proizvođača. Mi pravimo rakete, i oćemo da i dalje pravimo rakete... A da time ne bi pravili i gubitke, neka se pobrine „država“! Da je sve to traženje „komandne privrede“, „državnog kapitalizma“ (može i socijalizma), ili da je sve to bar teško uskladiti sa tržišnom privredom, nas se ne tiče. Ima valjda ko da na to misli! U najgorem slučaju, tu je Bog koji i tako na sve misli i za sve se pita...

Rešenje je moguće i nalazi se u „planu C.“, koji predlaže profesor Mihailo Crnobrnja. Prestati sa proizvodnjom gubitaka, koje plaća Srbija! Veoma realne proizvodnje, jer koks uvozimo iz Rusije, a gvozdenu rudu iz Brazila... Kako to izvesti, zna se! Onako kako profesor Ljubodrag Savić smatra da bi omogućilo EPS-da bude profitabilan: država treba da pođe „logikom privatnika-da postavi profesionalne menadžere koji će otpustiti viškove zaposlenih, da poveća cene i ne zaposli nijednog čoveka iz partija na vlasti“. Razume se, u Željezari bez drugog uslova! Ali i prvi i treći malo su verovatni...