05.03.2015, 09:43

Treba gledati i nazad, da bi se bolje gledalo napred!

Želja da se u javnosti bude aktuelan i reaguje „pravovremeno“ ili „blagovremeno“, nije isto što i „senzacionalizam“. Ali ne opravdava uvek ono što nastane, šta ako istovremeno ima više onog na šta treba reagovati? Nešto mora ostati za kasnije, a šta ako kasnije opet bude više aktuelnog? Normalno, i aktuelnijeg od tog ranijeg? Posle koliko vremena nešto i „nije aktuelno“, da li aktuelnost uopšte zavisi samo od vremena? Ona se ne treba ograničavati na bukvalno sadašnje, sve što je savremeno („u toku“ sa vremenom, blisko bitnom u vremenu...), istovremeno je i aktuelno. Bez obzira „kada je bilo“. Ne baš tako davno, jedna knjiga je u celom svetu izazvala pažnju već naslovom: „Šekspir, naš savremenik“!

Šta uopšte znači, „aktuelno“? -„Adekvatno trenutku“? Šta znači „trenutak“, svakako ne znači samo astronomski, hronološki? Marketinški stručnjaci pažljivo razlikuju hronološko i tržišno vreme, ko letnju garderobu iznosi na tržište u leto, tragično kasni! Socijalno vreme takođe se ne poklapa sa hronološkim, naše socijalno vreme kasni za „zapadnim“. Čuveni Holbruk nije jedini koji je srpske pregovarače u Dejtonu upozoravao da je odavno završen ne samo Prvi svetski rat, nego i Kosovska bitka! Šta s tim što je aktuelno često drugo ime, za pomodno? I bez izjednačavanja, lako se vidi da i jedno i drugo mogu biti ograničeni na jako kratko trajanje! A u njihovoj senci ostaje trajnije, savremeno i moderno. Ili u najboljem slučaju primarno kao bitno, za razliku od njih prioritetnih, kao hitnih! S tim što znamo i kako sve nastaje pomodno odnosno prioritetno, uopšte i u današnje vreme senzacionalizma. Ali i „industrije svesti“, i manipulacije...                  

Vredi razmišljanja još jedna stvar. Baviti se aktuelnim vrlo lako znači baviti se na brzinu, i bez dovoljno kritičke distance. Rezultat se zna: „Što je brzo, to je i kuso!“. Neposredni rezultat, a šta sa posrednim? „Slika“ dotične pojave je stvorena, pažnja se okreće pravljenju novih slika, ali novih pojava! Stara ostaje, ali šta s tim što se i nove prave kroz njenu prizmu? Ili se na osnovu nje formiraju stavovi, a oni selekcionišu i same informacije? Od novih pojava nešto uopšte nećemo videti, videćemo i nešto čega tu uopšte nema, ali stav traži da ga bude. I to što ćemo videti, videćemo kroz naočari...           

Možda je po posledicama najvažnije što bavljenje aktuelnim sprečava propitivanje bavljenja ranijim, koje je delom i sadašnje. To znači i sprečavanje uviđanja i isticanja počinjenih grešaka, namernih i nenamernih, počinjenih u hitnji. Ili vodi njihovom minimalizovanju: zaboga, bilo pa prošlo! Gledajmo napred, a ne nazad! Bez obzira što se tako često (uvek aktuelno!), ritualno ponavlja kako je istorija učiteljica života. A znatno ređe (tako da uopšte nije aktuelno), da se čovek uči na tuđim greškama i bez vlastitih pokušaja, a sirote životinje na pokušajima i pogreškama...

Zbog toga dobro je ne misliti samo kako biti aktuelan, kako reagovati blagovremeno i pravovremeno! Povremeno se treba vraćati na prošlo, ne samo zbog novih informacija o njemu, ili zbog vlastitog „sazrevanja“. Pogotovu ako uopšte nije bilo predmet pažnje, a nekada i kada jeste bilo, baš zato što je bilo! Uostalom, mogli smo to pomenuti i ranije: prečesto je važno i izaziva pažnju, ko je rekao. Ne šta, i kako! A zavisno od toga ko je, pažnja prema rečenom bila je ovakva ili onakva. Razume se da je tu i „distanca“, „hladna glava“. Eventualno i odsustvo traženja hitnog rešenja...

Onda kada se dešavalo, „aktuelno“ je možda bilo i originalno, prvo i jedinstveno! Možda (vrlo verovatno), se činilo i kao neponovljivo. U svakom slučaju bilo je novo, na njega se nije moglo primeniti ništa od starih i poznatih saznanja i ocena. Kasnije se može ispostaviti ne samo da je početak niza, u kome ima ne samo manje ili više sličnog njemu, nego i manje ili više uspešnog i neuspešnog u onom što je ono nudilo i značilo. U svakom slučaju, u svom „trenutku“ nije bilo onakvo kakvim se činilo. A pogotovu nije imalo trajanje i uticaj, koji su mu pripisivani.

Pogledajmo jedan od zaista brojnih primera! U štampi nije komentarisana Predsednikova blagovremena odluka da na inauguraciju u Zagreb hoće otići, ali pod jednim uslovom. Da Predsednica prihvati ljubljenje s njim tri puta, pošto on jako drži do tradicije! Svoje, odnosno nacije iz koje je... Šta ona o tome misli, šta njena nacija, šta „svet“, Predsednika i njegove savetnike ne zanima. Čak ni to da bi ona posetu Beogradu mogla usloviti traženjem da se s njim poljubi dva puta, shodno njenoj tradiciji... To nije zavredilo javnu pažnju, kad „naš čovek“ nešto kaže, mora da je tako! Nije ni ubrzo potom, kada je Premijer otišao u Zagreb, sa Predsednicom se nije ljubio (ili nam to nije pokazano) ali je dogovorio njenu posetu. Po opštem uverenju, obavio dobar posao! Ali ostaju pitanja, ne samo ko će joj i kako biti domaćin i ko je kod nas zadužen za predstavljanje države, nego i ko je sve kriv za stvaranje kulta Premijerove ličnosti. Pa i šta će nam takav Predsednik, koji će takav verovatno biti dok mu ne istekne mandat. I više nego verovatno, razmišljati i govoriti kao tom prilikom. Mnogo više kao „naš čovek“ nego kao „naš predsednik“, ili sa naglaskom na „naš“. Kao bilo koji takav, ni slučajno kao neko sa propisanim obavezama! I davati primer, nižima od sebe.