10.03.2015, 10:19

Traži se krivac koji će se braniti, a ne napadati!

Da je napad najbolja odbrana, odavno je poznato. Ali to važi za rat, uobičajeni ili klasični. Nikako za sud, državni ili sud javnog mnjenja, kad sudi optuženom! Za bilo šta, od krivičnog dela do nemorala... I kad se napadom na tužioca, sam sud ili javno mnjenje, suđenje pokušava sprečiti ili obezbediti oslobađajuća presuda. Takvi napadi kod nas su svakodnevna pojava, i dolaze sa različitih strana. Menja se samo onaj ko je optužen, onaj koga on napada, i ono za šta ga napada! Za „montirano“ ili „namešteno suđenje“, „pakovanje krivice“, iz asortimana je blažih napada. „Pokušaji rušenja“ Premijera i Vlade mnogo su ozbiljniji, i uredno se ponavljaju čim kod nas malo uzmu maha kritičke primedbe na njihov račun. Čak i od strane Predsednika Republike! „Strani centri moći“ koji se pritom prozivaju, nisu pravi cilj nego pametno pomagalo. Ne moraju se imenovati jer se „zna i ko su i kakvi su“, deluju opasnije, i ne mogu da tuže jer nisu imenovani... Pre toga i više puta, dizanje optužnice protiv bivših ministara, redovno je napadano kao „napad na opoziciju“. Optužnice sa Kosmeta i Hrvatske protiv Srba, za ratne zločine, napadaju se kao nastojanja da se zastraše Srbi i odvrate od povratka... I tako dalje, i tome slično.

            Ali nije dugo trebalo čekati, da se takva „odbrana“ počne primenjivati svuda! Darko Šarić navodno ne vidi nikakav smisao ni da se brani ni da napada, pošto su ga „političari, mediji, sociolozi, psiholozi, čak i astrolozi osudili i to je dovelo da je ovo suđenje samo formalnost“. U suštini, ovo je itekako napad ne samo na pobrojane, nego i na sud! I ne samo na njega nego i na vlast, i ona je učestvovala da mu krivica što uspešnije bude „napakovana“: „Nema šta mi iz bivše vlasti nisu nudili da svedočim protiv ljudi iz političkog života Crne Gore. Kasnije su mi preko nekih doušnika predlagali da svedočim protiv Ivice Dačića“. Za razliku od njega, „Uroš Mišić je negirao krivicu“ za učešće u tuči sa američkim marincima u klubu „Plastik“, ostao u okvirima normalne odbrane. Ali tako nije sa njegovim advokatom, Borivojem Borovićem. Pored uobičajene odbrane kojoj se nema šta zameriti, on je „istakao da se čitav ovaj postupak odvija pod pritiskom strane ambasade“ (Danas, 26. februar). Pored niza drugih, javili su se i iz Crvene zvezde i Partizana. Nalazi istraživačkih novinara, nepovoljni po njihova rukovodstva, odmah su okvalifikovani kao „pokušaj rušenja našeg fudbala“!

            Traženja izuzeća sudije, sudskog veća pa čak i suda nisu napad umesto odbrane, nego pokušaj odugovlačenja procesa. (Utoliko razumljiviji što oslobađanja okrivljenog zbog zastarevanja, ima). Ne samo što traženje može biti odbijeno, nego što se i u slučaju prihvatanja izuzeća, suđenje nastavlja. Pravi napad je, da ponovimo, pokušaj oslobađanja od suđenja stvaranjem opšteg uverenja da je nepotrebno kao montirano! Takav pokušaj uglavnom je uzaludan, ali davljenik (optuženi) se i za slamku hvata. Njegov advokat opravdava svoj honorar, neko treći se populariše brigom za optuženog koja ga ništa ne košta... Ali može voditi blažoj osudi od strane suda, a osobito od strane javnosti. Tu je još nešto, češće i ozbiljnije: ukoliko je javnost pripremljena za oslobađajuću presudu kampanjom o „nameštenom“ suđenju, osuđujuća presuda neće imati podršku javnosti. Neće biti osuđivan čin! A bez toga neće imati ni efekat koji se želi, neće delovati preventivno! Sve to garantovano vodi daljoj eroziji poverenja u sudstvo. Nekada se ona i želi, recimo kosovskog sudstva u slučaju Olivera Ivanovića. Čemu sve to vodi, nije predmet razmišljanja.

            Sasvim je moguće da je Šariću neko iz bivše vlasti zaista nudio odgovarajuću nagodbu, da ambasada vrši pritisak na sud koji sudi Mišiću, vlast gleda da napakosti (revanšira se) opoziciji... Svako radi svoj posao i gleda svoj interes, uključujući i tako različite grupe kakve su astrolozi na jednoj i ostali pomenuti na drugoj strani. Zna se i čiji je posao da utvrdi istinitost ovih tvrdnji, i reaguje shodno nalazu! Ali tokom pokrenutih suđenja posao sudova je nešto drugo: da utvrde da li su Šarić i Mišić krivi za ono za šta su optuženi! Tako je i sa ostalima o kojima je bilo govora, uz dužno razlikovanje ove dvojice, i ostalih. Izjednačavanje samo u smislu: svi su „optuženi“! (General Stojanović i nije, on je „osumnjičeni“). Najvažnija razlika pojaviće se posle suđenja, neki će biti krivi i osuđeni, a neki oslobođeni optužbe. Biće im nadoknađena i materijalna i nematerijalna šteta koju su pretrpeli optužbom, pogotovu ukoliko su zbog nje bili u zatvoru.

            Kako „isplivati“ iz situacije u kojoj svi optuženi, za bilo šta i pred bilo kim (čim), tvrde da im je „napakovano“, „smešteno“, da su „progonjeni“, da se preko njih „ruši“ nešto veoma važno..? Što se ove tehnike ne bi setili optuženi za bilo šta? Neosporno je da su zaista „progonjeni“, i to od strane jako ozbiljnog protivnika: države i njenih organa gonjenja... Naravno da je moguće, zna se i kako. Jedan način je uobičajena procedura: ko optužuje nudi dokaze, ko je optužen iste opovrgava. Neko treći, sud ili nepristrastan u sporu (javno mnjenje) vaga jedno i drugo, i presuđuje. Nevino optužen dobija satisfakciju, osnovano optužen sledujuću kaznu! U tom pogledu korektan je bio Premijer: ja verujem da je Stojanović nevin, a na odgovarajućim institucijama je da utvrde da li jeste ili nije... Drugi način je da se prepusti „velikim ribama“ da kidaju mrežu propisa i izvlače se, a „male ribe“ da ostaju u njoj. Ili da osobito „velika riba“ odlučuje kome se može, a kome ne može suditi...

Treba li raspisati konkurs ili tender, za osumnjičenog koji neće, sam ili sa advokatom, tvrditi da mu je „napakovana krivica“, da je „žrtva zavere“, i slično? Da bismo imali normalno suđenje, čiji ishod, ma kakav bio, ne prejudicira niko autoritativan svojim pritiskom? Uzgred, pritisak na sud ima dva oblika, zavisno od toga da li se želi osuđujuća ili oslobađajuća presuda. Nikako jedan, mada se kod nas obično pominje samo jedan!