15.03.2015, 12:14

Za intelektualnu krizu, pre svih krivi su intelektualci

Često pominjana propast vrednosti koju izgleda niko ne osporava, uglavnom se ilustruje propadanjem moralnih vrednosti, krizom morala. Što je nelogično, vrednosti nisu samo moralne! I nisu samo moralne u krizi, nego i ostale: umetničke, intelektualne... Čudno bi bilo da nisu, kako bi stihija koja se obrušila na moral, njih ostavila netaknutim? Pored toga, kriza morala se ogleda u napuštanju starih i nenastajanju novih vrednosti. Kada nastanu i učvrste se nove, krize nema! U slučaju intelektualnih, nije tako. Krize više nema kada ponovu počnu važiti stare vrednosti, večite vrednosti logički valjanog, logičke argumentacije... Kriza se ogleda i traje, dok one ne važe!

            Govorimo o intelektualnoj krizi ili o nepoštovanju logičkih vrednosti, koje važe prevashodno u govorenju i pisanju intelektualaca. Filozofa i naučnika, usto obično i profesora. Od njih se to i ne očekuje nego zahteva, oni sami to neprekidno ističu! Izvan njihovog kruga nije tako ili se to ne zahteva, s tim što itekako ima ljudi koji striktno praktikuju te vrednosti. Nisu im poznate po imenu, a naučili su ih od valjanih ljudi a ne iz odgovarajućih knjiga. Pogledajmo kako se ispoljava ta kriza, na odlomcima knjige Slobodana Antonića „Milošević: još nije gotovo“, koje ovih dana prenosi „Politika“. Tačnije, na Antonićevoj odbrani Miloševića od optužbe da je bio diktator.

            Milošević se u Hagu nije branio od te optužbe jer za to i nije bio optužen, nego ga od optužbe „Zapada“ koji ga je „vrlo brzo proglasio diktatorom, kasapinom i tiraninom“, brani Antonić. Inteligentno ali ne i valjano (Milošević bi se branio bolje!), sud „Zapada“ nije što i Međunarodni sud, a pobijanjem takve optužbe ne pobija se ona pred tim sudom! (I bilo kojim, institucionalnim i imenovanim). Uostalom, kako čuti ono neophodno prisutno pred svakim „pravim“ sudom, drugu stranu? Koga pozvati, da zastupa „Zapad“? Razume se da Milošević sigurno nije bio „kasapin“ u bukvalnom smislu, a metaforični smisao je toliko slobodan da ga je teško i dokazivati i pobijati. I ako se složimo da nije bio „kasapin“ ni u tom smislu, ne sledi kako „teško da je bio išta“ od „diktatora, kasapina i tiranina“. Bez obzira na Antonićevo: „Ako pažljivije pogledamo stvari“! Ako tako pogledamo te tri imenice i epitete za Miloševića, nemamo šta zameriti „Zapadu“. Pošto nije voleo ni njega ni nas, „pametno“ je nabrajanjem izjednačio diktatora koji može biti samo samodržac, i to dobar samodržac (prosvećeni apsolutista), tiranina koji nije tako redak, i „kasapina“ kome trebaju navodnici jer je baš redak! Ali doktoru nauka i univerzitetskom profesoru, usto sociologu, takvo izjednačavanje se mora zameriti. On diktatora mora razlikovati od ostale dvojice, zatim praviti razliku i među njima, pa potom dokazivati da Miloševiću ne sleduje nijedan od ta tri epiteta. I sve to, logički valjano!

           Iz činjenice (ako je to uopšte) da Milošević nije bio „nasilni autokrata“, ne sledi da nije bio autokrata! (Knjaz Mihailo, primera radi, jedan je nenasilni autokrata). Nije tačno ni da diktatore i tirane „karakterišu svirepost, monomanijaštvo ili sistematičnost“(?). Antonić argumentovano pominje Somozu, Bokasu, Selasija, Saida Barea i Džafera Nimeirija, ali ne i one „blaže“. Tako da ni ovo nije odbrana Miloševića! Uostalom, šta sa Antonićevim: „Umeo je, katkad, da pusti silu na svoje protivnike“, odnosno: „Milošević i njegovi umeli su da budu osioni prema političkim protivnicima“? Šta sa pominjanjem „′kostura iz Miloševićevog ormana′ -Ćuruvije, Stambolića i Ibarske magistrale“? Najčudnije je da Antonić ne vidi kako iz njegovog dokazivanja da Milošević nije bio „pravi diktator i tiranin“, ne sledi da nije bio diktator i tiranin! Sledi samo da nije bio „pravi“ (kao što su pomenuti), nego „manji“ ili „umereniji“. To što je „pao uz pomoć biračkih listića i beskrvnog zauzimanja Skupštine“ a ne „u krvavoj revoluciji i nasilnom prevratu“, takođe ne znači da nije bio pomenuto u manjoj meri. Nikako „uzgred“: Antonić kao da ne zna da je Milošević jednom izvodio tenkove na ulice, i da je pre definitivnog „pada“ to bezuspešno tražio od generala Pavkovića... Što je „Zapad“ bio blagonaklon prema Titu, takođe diktatoru, takođe nije dokaz da Milošević nije diktator. Uzgred, šta ako za „Zapad“, Tito to nije bio? Kako će se „Zapad“ prema Titu odnositi odlučivao je sam „Zapad“, a ne Antonić. Kao što i Antonić odlučuje kako će se odnositi prema Miloševiću, a ne „Zapad“. Ponašanje prema Šešelju, koji je zaista „svašta“ govorio o Miloševiću i njegovoj supruzi, svedoči da nije bio „osvetoljubivi tiranin“? Naravno, ali šta ako je bio „proračunati tiranin“? Sam Antonić podseća da ga je, „samo tri godine docnije, Milošević uzeo i u vladu“! Mogao je podsetiti i kako ga je pre toga, javno zvao svojim najdražim opozicionarom... „Daleko od toga da je on jedini ili najveći krivac“, takođe je daleko od ozbiljne odbrane. Nenamerno i nesvesno, znači priznanje da je dotični ipak krivac. A sud ne pita ko su ostali i ko je najveći, nego sudi onom koji je pred njim...

            Ovo nije suđenje Miloševiću. Ni za ponašanje pred sudom u Hagu, ni za ponašanje dok je bio na vlasti. Za to je potrebno neuporedivo više prostora! Nije ni suđenje o Antonićevoj knjizi, za njega je potrebna čitava knjiga a ne dva inserta u „Politici“ (petog i šestog marta). Ovo je „suđenje“ samo jednoj Antonićevoj „odbrani“ Miloševića. Vrlo ozbiljnoj jer dolazi od profesora Univerziteta, i prenošenoj od strane „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“. Iz oba razloga, vrlo pogodnoj za prihvatanje, i praktikovanje u sličnim slučajevima!