16.03.2015, 19:58

„Posebne pohvale“ nemaju efekta, bez posebnih kazni!

Čast i čest policajcima koji su sprečili da naše dete bude kidnapovano, ali ne zaboravimo da im je to posao! Što ne bi isti princip primenili i na druge kad obave vredan i human posao? Na primer lekare koji su spasili neke živote, a za koje je vrlo lako utvrditi da su to učinili? Šta zaslužuje posebnu pohvalu i nagradu, kakav rad, ili čiji rad? Gde je, uopšte, ostatak naših ljudi? Onaj između posebno slavljenih sportista, i posebno slavljenih policajaca? Zar nema prilika ili razloga za „priznanje“, nego samo za „posebno priznanje“?

Prihvatimo i da za ono što je nekima posao od koga žive, treba da budu posebno pohvaljeni i nagrađeni. Ali jesu li uradili ono za šta nije bila dovoljna pohvala i nagrada ministra, nego je morala da usledi od Premijera? Da nije i ovo iskorišćeno za njegovu promociju, više nego za promociju njihovog rada? I zar ne bi trebalo da budu posebno pokuđeni i kažnjeni, oni koji ne uspevaju da urade ono što im je posao i od čega žive? Pre svega ljudi iz te policije, koji do dana današnjeg nisu saznali ko je pucao na Milana Beka („sitnije“ da ne pominjemo). I ministar, koji je odmah najavio brzo otkrivanje i hapšenje „amatera“ Kao i krivci za pad helikoptera! Sa svih strana, uključujući merodavne, ponavlja se da je helikopter bio ispravan, opremljen za noćno letenje i sletanje, a posada besprekorna u svakom pogledu. Pa i za letenje u takvim metereološkim uslovima. Prema tome, nije valjda krivac samo Svemogući?             

Radostan i tužan događaj nekako su izjednačeni: iskorišćeni su za učvršćivanje stare a nakaradne prakse. Vlasti se hvale time što rade, i kad im se rad svodi na hvaljenje tuđeg rada! Vreme koje su na televiziji dobili policajci, zajedno, znatno je kraće od onog koje je dobio Premijer. Praktično, tu su bili da se on ne bi pojavio nenadano! Kad ne može posebno da se ističe radeći umesto drugog (spasavanje deteta iz snega prošle zime), onda bar da se posebno ističe pohvaljujući umesto drugog... I da se ne bi pitali da li to što vlasti rade, mogu bolje, brže, jeftinije. Pogotovu da ne rade nešto što ne bi trebalo da rade, ili na način na koji ne bi trebalo! Pre toga: šta bi uopšte radili, čime bi ispunjavali dane i mandate, kad ne bi ništa radili? Ne zaboravimo da ipak dobar deo radnog vremena i mandata, moraju provoditi na radnim mestima. Ne samo na putovanjima i slikanjima!

 „Posebne pohvale“ policajcima i sve najbolje o poginulim vojnim i zdravstvenim radnicima, tako mogu odvratiti od posebnih pitanja. Zašto se ovakvim poslom nije bavio MUP odnosno zdravstvo, nego opet vojska? Zašto se uopšte išlo za Beograd a ne u planirani Kragujevac ili Niš gde su takođe univerzitetske klinike? Da nije zato što je „najkrupnije šrafove“ mrzelo da odu u Kragujevac, radi slikanja i hvaljenja posade i zdravstvenih radnika? Ili zato što bi ono imalo mnogo manji propagandni efekat u Kragujevcu nego u Beogradu? Pominje li iko nesrećnu bebu, i njene nesrećne roditelje? Sirota, previše je bila mlada da bi se pričalo o njenim zaslugama, a tragičnim krajem onemogućila je da omogući slikanje onima koji su ga priželjkivali... 

Da li bismo uopšte čuli za tragično nastradala vojna lica u padu helikoptera, i njihov „prekovremeni rad“ na spasavanju unesrećenih? Prekovremeni i prekomerni, u svakom ali obavezno poželjnom obliku? Da nisu tragično nastradala? Razume se i za njihove saputnike i sapatnike, medicinske radnike koji su takođe morali da poginu, kako bi se čulo da su bili „posebni“? Šta imaju oni i njihovi bližnji, od pohvala? Marketinške potrebe najviših nadležnih, bez obzira što na njih ukazuju neke opozicione stranke, ne treba odbaciti samo zato što dolaze od tih stranaka. Na njih otvoreno ukazuju i penzionisani visoki vazduhoplovci, a kroz zube i aktivni... Razume se da je sve to, kao i ovo pisanje, „napad“ na Vladu, Premijera, „sistem“. Ali napad u odbrani od njihovih pogrešnih poteza, štetnih po državu i društvo. Ipak trajnijih i vrednijih od njih, pogotovu po njihovoj oceni sopstvene vrednosti. To što su nadležni „potrčali“ da druge pohvale i da time i sebe pohvale, izjavljujući da je beba spašena pre nego što su proverili da li je uopšte stigla tamo gde treba, zaista je „posebna“ priča. Vredna „posebnog priznanja“: javnog prezrenja. Pogotovu ako joj ne usledi ono što bi drugde ili u normalnim prilikama bilo normalno a ne „posebno“: ostavke! Za to ne treba nikakva komisija, sami su se identifikovali...

Odmah posle pada najavljeno je formiranje dve komisije, Predsednik je insistirao na njihovom brzom i nepristrasnom radu. U ponedeljak izjutra, na televiziji je najavljena sednica Predsedništva vladajuće stranke, svakako i zbog komentara razloga za pad helikoptera. Uveče čusmo da je Premijer rekao kako „ne da“ ministre Gašića i Lončara! Šta će i kako raditi komisije, nije teško pogoditi... Normalno, u državi sa državnim institucijama na papiru, i ministarstvima koja ne rade ono što im je u opisu poslova nego što im gazda kaže! Primera radi, gde je i čime se bavilo takozvano Ministarstvo za vanredne situacije, kad su umesto njega dobar deo posla u Obrenovcu obavljali upravo ovi avijatičari iz Ministarstva vojske? Šta je imao ministar zdravlja da nam priča o ovom događaju? Helikopter nije deo njegovog ministarstva, njim nisu upravljali njegovi ljudi, on nije naredio da lete „u složenim uslovima“. Šta, ako ne da se žrtvuje, ili da priču sa nepotrebne nesreće skrene na normalan rad zdravstva za decu?