26.03.2015, 10:40

A šta se dešava u ljudima, tokom dugotrajne krize?

Znamo za kletvu: „Dabogda imali, pa nemali!“. Znamo i posledice, kad se ostvari tokom dugotrajne krize. One neposredne i očigledne koje skoro četvrt veka trpimo, mogu se pomenuti i u novogodišnjoj čestitki. (Nova bi bila srećna, kad ne bi ni došla...). Pogotovu materijlne prirode! Ali tu je i neuvažavanje rada, slabo plaćani rad, i prinudni nerad (nezaposlenost). Izvikano je i cvetanje kriminala i devijantnog ponašanja, opadanje opšteg kulturnog nivoa, bliskost sa kičom ili šundom. Ali slabo vodimo računa o onom što tome vodi! Uzalud proklinjemo kič ili šund, i preklinjemo njegove potrošače da beže od onog što je „dno dna“ (ministar Tasovac). Uzalud je skovan izraz kiččovek, čovek koji traži kič. U skučenom životu traže se brza i jaka uzbuđenja, prizemna zadovoljstva... Da da, ali šta sa posrednim i neočiglednim posledicama krize kao redovnog stanja?

Prvo čega nismo svesni, upravo je četvrt veka! Dok se natežemo ko gladan kad nešto radi, dok mi bi al′ da nam ne uđe („da nas prime u Evropu ovakve kakvi smo“), nastane nekoliko generacija punoletnih, a rodi se i detinjstvo provede, u mladost uđe i u njoj boravi, još nekoliko generacija budućih punoletnih... Drugo čega smo manje nesvesni ali ne i svesni, jeste da se ono što je ostalo od države povuklo iz brige za mlade. I njih prepušta „slobodnoj privatnoj inicijativi“! Generacije i generacije punoletnih, zrelih i prezrelih, žive sa mladima koji bi trebali da žive sa svojim bračnim drugom i decom. I zbog plate ili penzije, značajnog (jedinog?) prihoda porodice predstavljaju autoritet, važniji od roditelja i škole! I gde nije tako, mladima se ne piše dobro. U krizi kao stanju redovnom, instinkt samoodržanja postaje još jači. Na štetu interesovanja za produženje vrste (rađanje i podizanje dece), što se gubi iz vida u stalnom kukanju na pad nataliteta... Samoodržanje se nastoji obezbediti, zbog neverovanja u rad i školu, institucije.., „snalaženjem“, molbama, igrama na sreću... Cenjenje svog posla prerasta u precenjivanje, i potcenjivanje svakog drugog. Kokoška koja selu obznanjuje da je snela jaje, postaje obrazac! „Ja radim!“, kao da samo ja radim... Nisu u pitanju samo materijalno siromašni i ugroženi! Oni drugi strahuju od gubitka onog što imaju: pristojne plate, standarda, samog zaposlenja odnosno pozicije na tržištu. Strahuju od sutrašnjice, i žive za danas...          

 „Gledanje svog posla“, „Kradi, i pusti druge da kradu!“, postaje narodna mu¬rost. Sebičnost postaje vrlina, osobito u obliku neinteresovanja za druge. Društvene obaveze se nastoje prepustiti „besposlenima i ludima“, ili se za njih nema vremena zbog „prezauzetosti“. Čak i u stručnim poslovima gde je potrebna i priznavana interdisciplinarnost, ima je na rečima. Inače se posao panično prisvaja za svoju struku... Povlačenje u sebe i najuži krug rezultira opštom ravnodušnošću i odsustvom solidarnosti, osim u izuzetnim situacijama. Ili kad to može doneti popularnost. „Ljubav prema bližnjem“, i pored opšteg povratka hrišćanstvu, čista je apstrakcija. Omražena „utopija“! Ponešto od vekovima neprirodnog, postaje prirodnim. Da nisu homoseksualstvo i jednopolni brakovi, nekima prirodni i zbog ovog razloga? Nije li i narkomanija, koja nedvosmisleno protivreči samoodržanju, prilično prirodna pojava?

Nemamo mi krizu, nego nešto mnogo ozbiljnije: siromaštvo kao način života. Postoji jezik siromašnih, psihologija siromašnih, pogled na svet siromašnih. Biti sirotinja znači biti unutrašnji stranac, rasti u kulturi koja je radikalno drukčija od one koja preovlađuje u društvu. Znači imati praktično samo fiziološke potrebe, ne i za samopoštovanjem ili priznanjem. Pogotovu ne  za ostvarenjem sebe, kojoj prethode manje važne za znanjem i umetničkim zadovoljstvom. Znači imati potrebe obligacije (koje se obavezno moraju zadovoljiti), ne i potrebe aspiracije (koje omogućuju usavršavanje, napredovanje, dostizanje višeg nivoa života). Imati odsustvo ambicija, normalnih u normalnom društvu, spuštanje želja na „zguriti se i preživeti“, ograničiti svest na neposredno, sadašnje i „opipljivo“. Sve što nije takvo, iz reda je nepostojećeg, bezvrednog, „utopije“! Normalna je pojava da se živi za danas, čim je sutrašnjica neizvesna. Ili izvesna, ali nikako prijatna! „Ćuti, može biti i gore!, Šta ′oćeš, ima i leba i s leba!“

Kolektivno samosažaljenje proizvodi kolektivni mazohizam („Nas Srbe, ceo svet mrzi! Srbi dobijaju u ratu i gube u miru!“), a od njega pa do kolektivnog „razumevanja“ sadizma, samo je korak. Normalno je tu očekivanje nedaća i nesreća, što znači mirenje sa pojavom njihovih prvih znakova. I odsustvo rada na sprečavanju kasnijih i ozbiljnijih, pravih nedaća i nesreća, što je pojavni oblik nauci poznatog „proročanstva koje samo sebe potvrđuje“. Ponašanja shodno očekivanom, zbog čega delom i nastaje! „Šta sam ti ja rekao?“, a od prvog do sadašnjeg govorenja, nisam ni repom mrdnuo!

Ako putovanja otvaraju vidike (za novo i gledanje poznatog na novi način!), ima li kod naših građana otvaranja vidika? Pored i protiv onih od strane „prozora u svet“ odnosno televizije, koja je šuber, pažljivo odškrinut? Od oko 20.000 mladih između 15. i 30. godina u Loznici (istraživanje vredne Kancelarije za mlade), tek deseti ima pasoš. Više od 70 posto nikada nije bilo u inostranstvu, većina nije putovala avionom, mnogi su retko odlazili na letovanje makar u Crnu Goru, deo srednjoškolaca nikada nije bio u Beogradu! Oko 40 posto studenata u Srbiji, iz viših je slojeva. Ko kaže da su sposobniji od vršnjaka, koji ne studiraju? Da time ne gube samo vršnjaci, nego i društvo? Možda i čovečanstvo! I sve ovo treba da „zamrznemo“, i čekamo promenu odnosa snaga u svetu? A pogledajmo kakvi će biti oni koji će je dočekati, gajeni od današnjih! Kako će im biti u konkurenciji onih koji nisu čekali nego se razvijali, bolje je ne pitati. Ali najgore je loše, koje je najtrajnije. Siromašan život ne prestaje sa prestankom siromaštva. Naprotiv, ako dugotrajno siromaštvo zameni blagostanje, rezultat je bogata vulgarnost. Setimo se sanjarenja sirotinje raje o debelom mesu ovnujskom, čabrovima vina i rakije, šaci dukata. Ne o bogatom, raznovrsnom životu! A vulgarnosti, čak i bogate, imamo već sada…

Najgore je što će dosta od toga, stalnog u svakodnevnom životu i kontaktima starijih i mađih, „ući u gene“. Kako da to ne ostavlja trag na dolazeće naraštaje, i preko njihovih ranih iskustava? Bitnih za kasniji život filtriranjem informacija, i pripuštanjem do svesti samo onih „u skladu“? Zna se i kako sirotinja gaji decu i od njih stvara odrasle, koji će na svoju sliku i priliku gajiti svoju. U školi i kasnije ona treba da žive u konkurenciji drukčije gajenih, i za današnji i budući svet, pripremljenijih!