09.04.2015, 11:01

Pobednici se smenjuju, a pobeđeni je uvek društvo...

Na štrajkove zaposlenih u javnom sektoru oguglali smo i bez Gugla: stalno su prisutni i vidljivi. Toliko da i ne primećujemo kako ih uopšte nema tamo gde vekovima uobičajeni: kod privatnika! Ispada da je tamo sve u redu, tako da je (nekada uobičajenim rečnikom), država jedini eksploatator.

Dušu dalo da državu na koju i inače ne mislimo sa razumevanjem (kao da je i dalje strana i okupatorska), smatramo zastupnikom njenih a ne i društvenih interesa. Zastupanje drugih ne tražimo ni od aktuelne ni bilo koje vlade, previđajući bar jednu „sitnicu“: ko će ih zastupati? Imamo razumevanja (i nekritičnosti) prema svakom ko je u sporu sa državom, ispada da je on zastupnik društvenih interesa. Sada su to prosvetni radnici, do skora advokati. Ili državu obogotvoravamo, i sve što radi smatramo ako ne dobrim, onda nužnim!

Druga strana u odnosu na državu nisu samo nevladine organizacije, nego i sindikat. Zato su u sporu prosvetara i države simpatije ili na strani države, ili na strani prosvetnih sindikata. U drugom slučaju, jedina zamerka sindikatima je što su razjedinjeni. (Istina sitno, komada četiri). I previđa da sindikati, uopšte, kao takvi, nisu zastupnici društva nego zaposlenih. Što bi i bili, kad ni svi članovi svih sindikata (koliko ih je samo na železnici!), nisu „društvo“? Ono što traži svaki sindikat, i u uslovima mnogo povoljnijim od onog naših prosvetara, dobro je poznato svakom ko želi da zna (mnogo je starije od Gugla): „Zahtevati više i više, i uvek više!“. Za svoje članstvo, ne za društvo... U slučaju štrajka prosvetara, uz opravdan interes da isplivaju iz hronično a sada i akutno lošeg materijalnog položaja, to znači da i dalje ostanu zaposleni u prosveti! Očekivati i od njih da u vidu imaju potrebe društva, ovog puta za modernim i efikasnim obrazovanjem, obrazovanjem za potrebno društvu, prilično je naivno... O svakom važnom društvenom pitanju pa i izgledu i položaju prosvete, otuda nije dovoljan ni dogovor države i prosvetnih radnika. Potreban je socijalni konsenzus, odnosno (za one koji se ne mršte na sve što makar jezički podseća na skorašnju prošlost), društveni dogovor. Pomenuti, plus jako korisna Agencija za mirno rešavanje sporova koja posreduje između njih, nisu društvo!

Uzgred, ima škola u kojima se uopšte ne štrajkuje. Da li što imaju u vidu interese društva, ili što imaju sopstvene dodatne prihode? Uostalom, u kakvom su odnosu taj ekonomski momenat, i onaj glavni, obrazovni? (Vaspitni je odavno svuda, „pojela maca“). Nekim prosvetnim radnicima interes društva za kako-tako besplatnim i urednim obrazovanjem nije u interesu, štrajk im pogoduje. Nije važno kakav, važno je da što duže traje! Deca koja se spremaju za malu ili veliku maturu, za upis u cenjenu srednju školu ili fakultet, spremaće se kod njih u većem broju i duže nego u normalnim okolnostima. Državi štrajk, takođe bez obzira kakav je, takođe pogoduje. Učenici i njihovi roditelji, nezadovoljni što časova nema ili što su u skraćenom trajanju, što ne uspeju da se upišu gde su želeli.., neka krive prosvetare. Koji ne vode računa o notornoj činjenici da je prosveta delatnost od posebnog interesa za društvo, što se bave izrazito humanim radom, što deca zbog njih trpe...

Kada bi zaposleni u prosveti i njihovi sindikati u vidu imali pre svega, možda uopšte interese društva, radikalizaciju protesta (prethodno vodeći računa da štrajk nije njegov jedini oblik), ne bi ostavljali za posle Uskršnjeg raspusta. Radikalizovali bi ga odavno, kako bi očigledno nenormalna situacija trajala što kraće. Mada je nenormalna i ona manje vidljiva: bez javnog i „zakonskog“ štrajka, ali uz stalni „tihi“ ili „beli“. Rad po principu „Koliko para, toliko muzike!“. Videli bi što se „vidi iz aviona“: državu boli strana leva, zbog „zakonskog štrajka“. Važno je da su časovi na broju, da se polugodište i školska godina završe kad treba. Važan je kvantitet, a on će valjda preći u kvalitet! (Svima ne baš mladima, ostalo je u glavi nešto od marksizma). Ovim je rečeno i da država ne zastupa interese društva, ili da ih zastupa tek pošto zastupi interese onih čija je. Ne ugrožavajući interese dece i mladih, odnosno njihovih roditelja, kojima su „privatni časovi“ bez problema na raspolaganju...

Pitati kome treba ovakvo obrazovanje, pri čemu se odmah vidi da se podrazumeva odgovor: Nikome!, takođe je naivno. Kome treba seoska škola za jednog đaka, i jednu učiteljicu (učitelja)? Itekako treba, čak i društvu, odnosno dotičnom selu koje i zbog toga vidi nekakvu perspektivu. Ali osobito državi, koja uporno i planski radi na očuvanju postojeće mreže, kapaciteta i strukture škola, jer ne zna šta će i kuda će sa decom i mladima posle završetka škole. Osnovne, srednje, visoke! Takvom brigom za jednog učenika i jednu učiteljicu, jedno selo.., pokriva nebrigu za najveći deo učenika i prosvetnih radnika. Za žmurenje pred očiglednim: da bi se od prosvetara moglo tražiti više, mora im se i dati više. Nebrigu za društvo!   

Advokati su posle duge i iscrpljujuće borbe, državu pobedili na poene. Protiv prosvetara država vodi, sa izgledima na konačnu pobedu. Društvu, onoj većini čija su manjina država (politička i izvršna vlast) i advokati odnosno prosvetari, ostaje da posmatra i navija za jednu stranu. Za državu i njenog ministra prosvete, zamerajući prosvetarima što su ga polili vodom. Ili za prosvetare, zamerajući im što su koristili vodu a ne benzin... I da bude gubitnik, bez obzira ko je pobednik! Šta je društvo gubilo namernom „obustavom rada“ advokata i nenamernom sudija, dobro je poznato. Ali gubilo je i poverenje u pravosuđe. Sada ga gubi u državno obrazovanje. Oba puta i u državu, pa i društvo... Kada će u takvoj klimi, na red doći stvarne reforme obrazovanja? Obrazovanje potrebno sadašnjem i budućem društvu, a ne sadašnjim prosvetnim radnicima i sadašnjoj vladi? Može li iko zamisliti ono na šta sada prelazi Finska, i inače poznata po najboljem obrazovanju: na ukidanje predmetne nastave?