08.05.2015, 09:44

Gledanje nije zaćorenost!

Ljudsko biće, pored ostalog, odlikuje i sposobnost gledanja povezanosti više pojava. I ne samo jedne koja je vidljiv uzrok druge kao njene posledice, nego i onih između kojih vidljive ili neposredne veze, nema. A istinski, stvarno odrasla ljudska stvorenja, obavezno povezuju planirano i sa njegovim neželjenim, a ne samo željenim posledicama! Sudeći po ponašanju naših ljudi, čemu mediji i vlast obilato idu na ruku, mnogi od nas ljudska bića uopšte nisu. Pogledajmo neke mere naše vlasti, i odnos prema njima!

 „Solidarni porez“ najavljivan je kao maltene epohalna mera, a dosta brzo tiho je rešeno da bude ukinut. Svako bar malo sklon da ne blene zadivljeno ili ogorčeno (nema veze!) u jednu tačku ili pojavu, nezavisno od toga šta se za nju kaže, blagovremeno je video njegovu ograničenost. Pre svega, kakva je to solidarnost, kad je nametnuta zakonom? Druga je njegova linearnost, primena na sve (samo u sirotinjskoj državi „dobrostojeće“, sa platom većom od šezdeset hiljada), u istom procentu. Od šezdeset hiljada i jedan dinar, pa do ko zna koliko! I nezavisno od toga kako je zarađena, i koliko članova porodice od toga živi... Treća ograničenost, najvažnija: što isto nije važilo za penzije? Zna se, ali ne zbog sada blaženopočivšeg Krkobabića. I zaposleni su imali svoje ministre, više njih, ne samo penzioneri (i to jednog)! U pitanju je nešto drugo: nikako nije pametno protiv vlasti ujediniti više grupacija. Pogotovu mnogobrojne, penzionere i zaposlene! Neprijatelj se razjedini, po mogućstvu i zavadi. A onda tuče jedan po jedan...

Potom je najavljeno smanjivanje plata u javnom sektoru. Opet linearno, i bez istovremenog smanjivanja penzija. A odmah je realno bilo i smanjivanje penzija, ali se sa tim malo pričekalo. Setimo se: direktno je rečeno da ga neće biti. A zatim, biće ga, ali krajem godine. Kasnije je određeno za oktobar... Opet da svi pogođeni ne vide da su u istom sosu, i ne daj Bože, ne reaguju isto! Neka bude i istovremeno smanjivanje i plata i penzija, neki mesec nije od presudnog značaja, ali dovedimo to u vezu sa ostalim a takođe važnim. Recimo porastom nataliteta. Toliko željenim i važnim, da prilikom govorenja o njemu nema pominjanja ničeg drugog. A za njega, veoma važnog! Kako će se pad plata odraziti na mlade bračne parove, čija su primanja i inače niža od primanja starijih? (Budući platni razredi, to će zacementirati). Kako će se odraziti na samo rađanje, a ne samo na gajenje i vaspitavanje dece, njihovu zdravstvenu zaštitu? Koja, kao i kod odraslih, stalno prerasta u privatnu stvar? U prevodu: ko ima para da se leči, neka se leči! Ko nema, neka se moli Bogu!

 Normalno, smanjivanje je bez uzimanja u obzir neželjenih posledica. Želi se ne samo budžetska ušteda, nego i dobrovoljni odlazak dela zaposlenih, u privatni sektor? U redu, ima u tome i dobrog, ali ko će otići? (Koliko će otići, ostavimo po strani. Mada brojka nije ohrabrujuća). Najbolji i bolji, itekako poželjni i u javnom sektoru... Otići će i svi koji mogu da odu u inostranstvo, prevashodno lekari koji i bez toga odlaze. I čiji se manjak već vidi! Motivacija onih koji ostanu jer nemaju kud, nikoga ne zanima. Kao ni motivacija za odgovarajuće škole i studije, za buduće zaposlene u tom sektoru. Po običaju, negativna selekcija kadrova u prosveti, decenijama se posmatra nezavisno od svega ostalog. I njeno smanjivanje ili čak uklanjanje, očekuje se samo od sebe. Odnosno po milosti Božjoj. Ali „Mora se, para nema, bez ušteda preti nam bankrot!“. Moraju li se otuda prepoloviti u Beogradu davanja porodiljama? Zaista moraju, ako se ne žele smanjivati (ne nužno na polovinu), neka druga davanja. Koja su, ostavljamo čitaocu. Neka sam pogleda oko sebe, poveže A i B, nisu tako udaljeni... Stariji bi mogao da se seti nekadašnjeg leka za sve: „izvoza po svaku cenu“ (u bescenje!), ili crkavice koju smo dobijali za „Jugo“ na tržištu SAD... Isti ili mlađi neka pogleda današnje: od milion dolara dobijenih za zlato koje tek treba da se eksploatiše oko Bora (ako se nađe kupac i investitor), Srbija će dobijati deset hiljadarki! Fijat iz Kragujevca je naš najveći izvoznik, ali koliko od dobijene love pripada Srbiji? Nesklonom gledanju i razmišljanju o gledanju, dovoljno je reći i za svaki slučaj ponavljati, da u budžetu para nema. Tačka! Drukčijima je to početak razmišljanja: zašto ih nema? Nisu prikupljene, ili su negde otišle? Na šta, ili za šta? Pošto rekosmo da ljudsko biće poseduje sposobnost za povezivanje i pojava koje nisu prostorno i (ili) vremenski bliske, da sve ovo današnje povežemo sa znatno ranijim. Otkud bivšoj Jugoslaviji, rado ocrnjivanoj, pare i za onakvu vojsku i za onakve dečje dodatke? (Ostalo, ostavljamo po strani). Od zajmova i kredita? Neka bude. Ali zar ih sada ne uzimamo, i to mnogo više?

Nesposobnost da se isto vidi kod jedne i druge strane iste je vrste, ima je i van unutrašnje politike. U odnosima sa susedima i ostalim svetom, praksa je samo gledanje da li su „i oni nama radili isto“! Nema gledanja da nismo možda prvo mi to radili, tako da prvo dolazi čišćenje pred svojim vratima. A ako i nismo bili prvi, to nas ne oslobađa krivice. U protivnom, oslobađalo bi njih! Jasno nam je da Ruse moramo podržavati jer su Sloveni. Kao i mi! A zar to nisu i Ukrajinci? Rusi su usto i pravoslavni, kao i mi? Možemo zanemariti to od kad nam je pravoslavlje toliko važno, ali kako zanemariti da je i dobar deo Ukrajinaca pravoslavan? Srbija priznaje teritorijalni integritet svake države, pa i Ukrajine? Od onog što od nje ostane... Rusiju osuđivati neće, i prećutno (vlast, neki mediji naglas) priznaje njeno pravo da „prihvati“ delove Ukrajine (zasad ne i drugih suseda), u kojima su Rusi većina ili znatan deo. Što su u tolikom broju prisutni zbog politike carske Rusije, osvajanja od strane Rusije (Krim) i dovođenja svog stanovništva, kasnijeg proterivanja dotadašnjeg većinskog (Tatari), nema veze. Tu nema „samoproklamovanja“, ni sećanja da integritet Srbije (onog što je od nje ostalo), na isti način priznaju oni koji su priznali Kosovo! Nema veze ni što je gromoglasno najavljivanih univerzalnih lekova za sve boljke bilo više puta, a boljkama se ništa nije desilo! Ni pitanja zašto nije uspelo prvi, ili ko zna koji put... Manipulisanje javnošću, čak i njeno zaglupljivanje, ne mora biti jako krupno i lako vidljivo. Dovoljno je stalno navikavanje javnosti na gledanje i razmišljanje isključivo o jednom i aktuelnom, jer olakšava ono što vlast želi. A što je u interesu vlasti, ne javnosti!

Lepo je rekao jedan mudar čovek, poodavno: radije slep nego zaslepljen, radije gluv nego zagluhnut. I jedan i drugi osloniće se na drugo čulo, ili još nešto. Slep se navikne i da sam hoda sa svojim štapom, a zaslepljen ne vidi ništa osim onog u šta blene. A ni njega ne vidi kakvim jeste.