14.06.2015, 11:17

Da li je posvećeno i opravdano, sve što se čini radi svetinje?

Javno propitivanje opravdanosti izdvajanja za nešto u javnoj upotrebi, normalna je pojava i kad nismo „u današnjoj krizi“. U njoj smo ga imali redovno: kad su pravljene duple trake do Popučaka, kad je betonska fasada Opštine dovođena u sadašnji izgled, kad su krečene zgrade tadašnjeg Opštinskog i Okružnog suda... Propitivanje je opravdano i kad nije blagovremeno, ili kad je više iz brige za svoj imidž nego za izdvojena sredstva. Kao i u drugim slučajevima, „opravdano“ nije uvek i prisutno. Na primer nema ga sada, kad se bez naročite najave (kažu i bez uobičajenih administrativnih radnji), pristupilo izgradnji još jedne crkve. Zapravo i ne baš „još jedne!“

Da se radi o planiranoj pa donekle i započetoj na Boričevcu, ili samo zamišljanoj u Gradcu, ovakvo propitivanje ne bi trebalo. Ali ovde se radi o tome da je „još jedna“, tik do već postojeće...   

Upravo u krizi, na težini dobija i inače prisutno: potrošeno na jednu namenu (novac ali i interesovanje, ljudska energija), neće biti trošeno na drugu. Često i na druge, pojedinačno „sitnije“, čime raste opravdanost pitanja da li je trebalo biti potrošeno na tu! Značaj dotične može biti neosporan, ali to ne znači da su alternativne namene bez značaja, ili da značaj neke od njih ne može navoditi na razmišljanje o opravdanosti prihvaćene. Tako je u principu ili načelu, ali i u pojedinačnim slučajevima. Pa i u slučaju započete, pored još potpuno nezavršene crkve na ušću Gradca u Kolubaru. I između nje i skoro podignutog visokog krsta, koji je i sam sakralni, i treći takav objekt!           

Sasvim je u redu i za javnu pohvalu, kad oni koji imaju novac isti troše i na objekte javne namene. (Crkvu podižu darodavci iz Srbije i Grčke). Ali ima javnog i javnog (društvenog i partikularno-društvenog), kao što ima i javnog koje je uglavnom, pretežno, donekle... „podmireno“, i javnog koje to nije. Javno namenjeno pripadnicima jedne veroispovesti, makar bila i brojčano dominantna, nije što i javno namenjeno u principu svima. Naši stari „donatori“, s pravom tada i kasnije zvani našom i lepom, u njihovom slučaju apsolutno prikladnom reči: „dobrotvori“, novac su trošili na potrebno u principu, svima. Pomenimo neke, za svaki slučaj i zato što poštovanja i zahvalnosti u njihovom slučaju, osobito u ovom vremenu poprilične ravnodušnosti, nikad nije dovoljno: Kapetan Miša, Kolarac, Igumanov... Da li je tako danas, ili baš sada u Valjevu? U ovom slučaju, pravoslavci su brojčano predominantni, ali pored pripadnika drugih veroispovesti tu ima i ateista i agnostika. Tendencije u svetu i kod nas, takođe treba imati u vidu! A osobito treba razmišljati o opravdanosti izdvajanja društvenih „crkavica“, jer mnogo šta započeto od pojedinaca kasnije kraju moraju privoditi država ili opština.           

Da li je „podmireno“ javno, potrebno ovdašnjim pravoslavnim vernicima, u meri koja ne zahteva još jednu crkvu pored postojeće? Bar zasad, dok smo u očiglednoj krizi? Nema spora da ih je danas mnogo više nego pre oko četvrt veka, ali je još nespornije da je tada Valjevo imalo jednu crkvu a sada ima još dve. I da je jedna od njih, pored koje se upravo gradi još jedna, „najveća pravoslavna crkva u Srbiji, pored Hrama Svetog Save u Beogradu!“. Kako se čuje, sveštenici gradnju najnovije pravdaju veličinom te nove, tako da je mahom prevelika za vernike. O tome je trebalo da misle ranije! Drugo opravdanje je da manja crkva, iz pomenutog ili drugih razloga, obično prati veću. Ono uopšte ne stoji, stara crkva u centru bila je sama i kada joj je jedna manja baš trebala... Crkva pored manastira Ćelije nešto je drugo, zadužbina je Ave Justina i podignuta novcem koji je dobio za svoje knjige. Da li bi za vernike i monah(inj)e bolje bilo da je drugde, drugo je pitanje. Kao i to da nemamo svojevrsnu hiperprodukciju „svetinja“, ove vrste? –Da dodamo: blizu stare Valjevske Gračanice, do skora crkve u Tubraviću, oko koje se toliko lome koplja jer treba da bude potopljena, izgrađena je nova crkva koju niko ne pominje. Zar nije i ona, kao i sve ostale crkve, „svetinja“? Ali zar hiperprodukciju bilo čega, ne prati i pad vrednosti dotičnog? Inflacija, kako se kaže pri hiperprodukciji novca?           

Kao i svi primeri, i ovaj primer darodavaca iz Srbije i Grčke deluje „zarazno“. Stimuliše na ponavljanje, ne samo na slavljenje... Da bi ti „dobri ljudi“ svoj novac mogli utrošiti na nešto drugo javno a potrebno, takođe je izvan spora. Ne bi bilo tako krupno i vidljivo kao što je crkva, pogotovu ako ne bi ni bilo zgrada nego nekakav fond, ali ne bi bilo ni sitno i nevidljivo! Sigurno bi bilo i „bogougodno“, u skladu sa „Ljubi bližnjega svoga!“. Ali zato bi trebali ne samo drukčiji „dobri ljudi“, nego i drukčiji sveštenici. Skloni da bar razmisle o starom: „Što u kuću treba, u crkvu se ne daje!“. I da i za crkvu ne valja, ako je kuća prazna...           

Inflacija ili pad vrednosti donatora ili ovakvih dobrotvora, takođe je prateća pojava. Ali to je njihova stvar, i ne zaslužuju javnu pažnju.