29.06.2015, 16:52

U dobru se ne ponesi...

Poznato je ili bar isticano da se u dobru ne treba poneti, jer tada će se lakše i u zlu poniziti. Isticano je i da se poklonu u zube ne gleda, ali nema dovođenja u vezu ove dve stvari. Sudeći po skorašnjim događajima, tako je i sa uspesima. Pogotovu ipak tuđim a ne zaista svojim, ma koliko taj uspešan bio „naš“, i svoj uspeh nam nekako poklonio ili podelio sa nama. Kada se uspesi dese, obavezno smo poneseni. I nimalo ne obraćamo pažnju na celokupnu sadržinu poklonjenog! Možda bi gledanje u zube, umanjilo vrednost uspeha? Veoma važnih onima koji uspeha nemaju! Ni ličnih, ni zajedničkih...

Naši fudbalski „orlići“, ostvarili su veliki uspeh. Time su učinili i dobru stvar, prevashodno sebi, a zatim sportu Srbije. Poklonili su mogućnost radovanja i ponosa ali i kompenzatorskog zadovoljstva, i mnogima koji spadaju u „ostale“. (U koje ipak ne spadaju „svi“, „cela Srbija!“). Uspeh su doživeli tokom direktnog televizijskog prenosa, i izvesno vreme posle njega, sami ili sa drugima na ulici. Pošto mnogima to nije dovoljno, pošto pomenuto žele i da podele ali i uvećaju ne samo zajedno sa sebi sličnima nego i sa onima čiji je to vlastiti uspeh, to su učinili individualno i grupno. Nezvanično, na aerodromu. A zatim je došao „šlag na tortu“, famozni „balkon!“ Zvanični doček i slavlje, organizovani od vlasti kojoj nije dovoljno već ostvareno kompenzatorsko zadovoljstvo, privremeni zaborav svakodnevice. Koja je masama bliža sivoj nego ružičastoj, i koju je takvom sa pretežno tamnim nijansama, nedavno najavila sama vlast. U najboljoj tradiciji socijalizma! Istočnonemačkim vlastima medalje i prva mesta sportista i sportistkinja, služili su kao protivteža ekonomskim pokazateljima Zapadne Nemačke...

Mediji su doček i slavlje „ispratili“ kako dolikuje velikom dobru, poklonu i uspehu, i pomenutoj tradiciji. Ali i svojoj: da prave događaj ako ga nema, i da ga nipošto ne umanjuju obraćanjem pažnje na „uzgredno“ što ga je pratilo. Osobito ako nije „u trendu!“ Tako smo iscrpno obavešteni o opštem pevanju „Očenaš“-a, i (mahom pohvalnih) ocenama istog. Tu i tamo provukla se nečija rezerva na račun mesta i trenutka... Koliko nam je poznato, samo je niskotiražni „Nedeljnik“, iz pera Marka Prelevića, događaju pogledao i „u zube“. Obratio pažnju na sve „poruke sa balkona“, rekao kako „moramo da razgovaramo o dočeku“.

Da ponovimo: niskotiražni medij, kao i sva „periodika“ dosta neuobičajen, usto za većinu po previsokoj ceni od sto pedeset dinara. A obratio je pažnju na baš „kvaran zub“, i to nov! (I nekoliko kvarnih od ranije. Neki drugi medijski poslenici, ukazali su na najraniji: prisustvo prastarog „hleba i igara“). To je nekakva pesma o „silovanju Brazila“ koju je povela masa, a smešili su joj i pevušili su je, i mladi svetski prvaci. Od svih slavljeni, i od svih nuđeni mladima kao uzori. Da ponovimo i naglasimo, kako je to s pravom činio Prelević: pesma o silovanju! Za koje navodno svi znaju šta je, i protiv koga su, opet navodno, svi. Posle nje, usledio je masovni Očenaš?! Koji je pevala (izgovarala) masa, opet i mladi svetski prvaci. Naša svetla budućnost...

U moralu i religiji, u iole normalnoj sredini, ovo dvoje ne ide zajedno! Ukoliko se desi da nekako ipak budu zajedno, normalna je oštra reakcija mnogih, osobito poznatih i priznatih. Podsećanje da ne idu zajedno, i da jedno radikalno menja drugo! Kako silovanje tada može biti zločin i težak greh, a Očenaš molitva Bogu? Za šta li se sve mole oni, za koje silovanje nije zločin i greh? Ako važi „Ne uzimaj uzalud ime Boga Gospoda svoga!“, važi i da ga ne treba uzimati pre ili posle apsolutno nespojivog sa njegovom prirodom i zapovestima! Pošto reakcije u našoj sredini, izgleda osim Prelevićeve nije bilo, nešto nije normalno. Ili sredina, ili Prelević! (Razume se, i pisac ovih redova). A ako je sredina ipak normalna, ako je većina uvek u pravu, onda kod nas važe drukčija shvatanja normalnosti od onih u svetu kome težimo.

Da li li je tada normalno očekivati da nas taj svet prihvati kao deo sebe, da ne kažemo baš: kao normalne? A ako ne prihvati, da se sve što se desi na relaciji svet (uključujući Brazil) -mi a što nam se ne dopada, može svesti na „Nas Srbe, svet ne razume!“? Ako za tako mnogo ljudi silovanje nije zlo ili nije zlo vredno osude, kako da ga ne bude? Zla ima i ne možemo ga uvek izbeći, ali ne moramo ga pomagati ignorisanjem i olakšavati ponižavanjem u zlu. Kao u ovom slučaju, kada ga ne primećujemo kod sebe...