25.07.2015, 13:05

„Nekad treba pucati preko cilja, da bi se pogodio cilj“

Na spisku prosto zabranjenih ili bar prokaženih reči, rezervisanih za brzo i lako opovrgavanje političkih oponenata ali i sklonih ukazivanju na nemoral i sve što „ne treba“, na samom vrhu nalazi se „utopija“. Kvalifikacija koja je diskvalifikacija, presuda na koju nema žalbe, tako da je odmah konačna i izvršna. Samorazumljiva, mi živimo u „realističkom vremenu“! Otuda i objašnjenje za sva „preletanja“, promene „strateškog partnera“, „povijanje kako vetar duva“, čak i nemanje zamenika i predsedništva, objašnjenje: „Mi nismo socijalisti-utopisti!“ (Dačić).

Mada znamo za velike ljude koji tako nisu mislili, i njihovo isticanje da je humanizam odrastao u utopiji, da je čovek biće nade i utopije! A u šta ili čemu bi se nadao, ako ono ne bi bilo „poprilično“ pa i radikalno, drukčije od „realnosti“? Ali da ostavimo na miru filozofe, „visoku“ i „apstraktnu teoriju“. Neće li i kod nas, kao u priličnom delu sveta, i istopolni brak prestati da bude utopija? Nije li pre samo godinu-dve, gej parada to bila? Oni koje iole zanima istorija, lako će se setiti da je utopija hiljadama godina bila i jednakost polova, makar kao ravnopravnost... Ili jednakost svih ljudi, u filozofskoj, a kasnije hrišćanskoj verziji!

Ako ne govorimo i o onom što treba a što (još) nije (to je ozbiljno određenje utopije), kako da ocenimo ono što jeste? Odgovorimo na pitanje treba li sve što jeste, da jeste (postoji)? Može se reći i često se i kaže: da ne treba, ne bi ni postojalo! Opravdano je samim tim što postoji... Vrlo uverljivo, očigledno? Da, ali zar ne postoji i mnogo šta obavezno kažnjivo, a ne samo neobavezujuće nepoželjno? Šta da planiramo, ako pred očima nemamo nešto što sada nije nego samo treba? Zar da to bude samo sticanje ili ostajanje na vlasti, bez obzira na sve i sa kim? Šta su trajni, strateški ciljevi, ono principijelno u ideologiji, programu stranaka i vlasti, ako ne ono što još nije? Odnosno, utopija? Kako da ocenjujemo rad onih koji planiraju, i koje smo izabrali da planiraju i ostvaruju planirano? Kako, ako ne poređenjem sa onim što jeste ostvareno, sa onim što je trebalo da bude ostvareno? Otuda je utopija neophodna i kao korekcija stvarnosti...

Iole obavešteni, slobodno možemo reći: nekada slušaoci nekog „Marksizma“, znaju za bitno razlikovanje utopijskog i utopističkog. Samo je drugo „čista fantazija“ ili „mašta“, „trebalogija“ i „moralogija“ (neobavezno govorenje o treba i mora), bez razmišljanja o još bitnijem: kako da pređe u „jeste“ (stvarnost). Ali o „šansama“ za ostvarenje, treba suditi ozbiljnije: šanse bilo čega što zavisi od ljudi, izgledaju ovako ili onako, realno ili nerealno, i od snage volje, karaktera onog ko o njima sudi! Utopijsko je „ono što još nije“, ali na čijem se nastajanju radi, koje je uopšte „na putu“. Previđati ovu razliku čini se nenamerno i nesvesno, ali ne uvek. Danas se to čini redovno i namerno: da se spreči rad na njegovom nastajanju. Čak i kad je već postojalo! Razume se, ne nužno u istom obliku, praksa je pokazala ograničenja, prilike su se izmenile... Primera radi, zašto bi učešće radnika u upravljanju preduzećem odnosno ustanovom, bilo „utopija“? Ne zato što smo samoupravljanje imali i što nije uvek vodilo lošim rezultatima (osim po autokratski raspoložene direktore!), nego što se to učešće traži i praktikuje i na Zapadu. Čuvena participacija, za koju se zalagao i jedan De Gol! I ne samo u preduzećima, nego i u opštinama i departmanima (približno našim okruzima, ali sa mnogo većim ovlašćenjima).

Francuski studenti iz šezdeset osme, koji će biti večno pamćeni, neće to biti ni zbog uspeha na studijama koji je bio neosporan, ni po tome što su se bunili. Odlični studenti to su uvek radili, jer su bili i odlični mladi ljudi! Biće pamćeni po svojoj utopiji, ali kakvoj? „Budimo realisti, tražimo nemoguće!“. Svakodnevne „realiste“, sve koji se mršte na utopiju, uglavnom pamti rodbina. I dok traje nasledstvo.