13.09.2015, 10:45

Zašto „poslednji pozdrav“?

Opšta upotreba nečeg pa i neke fraze, uzima se kao dokaz njegove opravdanosti i preporučljivosti. To može biti opravdano ali i ne mora, pošto se često prihvata iz lenjosti, zbog iracionalnog autoriteta (racionalnog ali po drugom pitanju!) onog ko ga je inicirao. Po inerciji ili iz navike tzv. konvencionalnih i autoritarnih, koji se plaše izdvajanja i „štrčanja“. Pogledajmo to na primeru tako čestog „poslednjeg pozdrava!“

Čist ritual, jer se ponavlja i ponavlja u odgovarajućoj situaciji (kad neko umre), i odgovarajućem mestu (novine). Bez razmišljanja o njegovom smislu! Stari bi rekli „Tako se valja!“, ili „Tako se oduvek radilo“. Ili samo ovo drugo, oba puta bez upuštanja u previše komplikovano i teško: a da li je trebalo? Ko se pritom „pozdravlja“, kome je upućen taj „pozdrav“? Zna se, pokojniku. Šta s tim što se zna i da on ne čita novine? Zašto je i „poslednji“, pošto se upućuje pokojniku koji je za života nekakav „pozdrav“ nečim zadužio, bar bio značajan čoveku koji mu ga upućuje? Znači li to da posle „poslednjeg pozdrava“, baš zato što je poslednji, više neće biti zaslužan i vredan pomena? Zar zasluge ili samo sećanje, traju par dana? Da ovo ne liči na ono: „Poslednji put ti kažem!“? Posle čega dolazi ako ne baš svađa, onda bar prekid svakog razgovora. Ili su kasniji pomeni, nešto drugo? U redu, i jesu, samim tim što dolaze kasnije (četrdeset dana, pola godine, godina, dalje godišnjice, rođendani...), ali zar se pokojnik i tada ne „pozdravlja“? I to tamo gde je, na groblju, a ne u novinama koje kao svaki papir, „trpe sve“. Ne zaboravimo i početno: mrtav je bio i „pozdrav“ nije čitao i prilikom ranijeg, „poslednjeg pozdrava“. Kasnije je u pitanju ne pozdrav, nego „sećanje“? Naravno, ali i njega je bilo prilikom „poslednjeg pozdrava“. Da nam dotični ništa nije značio, da se nismo sećali onog po čemu nam je nešto značio.., što bi ga „pozdravljali“?

Ostaje da se radi o ritualu. Neko je iz nekog razloga, upotrebio (pogotovu upotrebljavao) ovu frazu. Zašto je upotrebljavaju ostali i mnogo kasnije, treba videti. U pitanju ne mora biti samo pomenuto na početku. U nekim slučajevima radi se o „čaršijskom redu“, oduživanju duga (neko je tako pozdravio nekog našeg), zaduživanju drugih da i njega (nekog njegovog) kasnije „pozdrave“. Ali ne znači li i „otpisivanje pokojnika“, skidanje sa evidencije? Pozdravljen je, i to poslednji put, šta bi on (njegovi) još hteo? Izgleda da nešto od toga imamo i na daći odnosno „tajnoj večeri“: slabo se razlikuje od drugog zajedničkog ručka. Kako se kod nas priča za nekog malo rasejanijeg: pitao je u ugostiteljskom objektu blizu groblja ali nikako specijalizovanom samo za tu svrhu, radi li se o „tajnoj večeri“, ispraćaju člana kolektiva u penziju, ili sindikalnoj sedeljci. Da zna kako da se ponaša!

Zato, što bi rekla neka davna a vrlo trezvena baka: „Neka je dušmanima poslednji!“. Bolje je malo se pomučiti, i koristiti neku suvisliju rečenicu. Ostaviće bolji utisak na rodbinu i prijatelje pokojnika, pa i na „javnost“. (Njima se „poslednji pozdrav“ i upućuje). Ili treba ćutati odnosno ne „pozdravljati“, pokojnik to neće primetiti. A njegovi i tako znaju kome je i koliko, stalo do njihovog pokojnika! Javnost takođe uglavnom o tome zna ponešto, kao i o tome kakav je taj koji „pozdravlja“.