06.08.2015, 12:26

Samo je pobeđeni protivnik, dobar protivnik...

Gungula nastala povodom utakmice između OFK Beograda i Crvene zvezde, po ko zna koji put bila je povod i za uzajamna verbalna „čašćavanja“, odnosno vređanja, ključnih ljudi Zvezde i Partizana. I čuđenje onih koji ne vole takve stvari (ponegde forsirano da bi se manje pričalo o samoj utakmici!), pogotovu znajući da toga nema drugde. A takođe između glavnih rivala u državi odnosno gradu, Reala i Barselone, dva Mančestera, Bajerna i Borusije. Objašnjenja koja su se čula, da se radi o razlikama u opštoj i sportskoj kulturi, na svom su mestu. Samo nisu dovoljna, kao što dovoljno (samo za sebe), nije ni ovo što sledi!

Reda radi i retko kad, akteri utakmice kod nas su rivali, konkurenti, suparnici, takmaci... Uglavnom su sasvim drugo, često pominjano i ponavljano, naglašavano, „protivnici“. Ništa se bitno ne menja ako se kaže „sportski protivnici“, jer akcenat je na drugoj reči. Zapravo, njih dve zajedno i ne idu! Ako je sport (fudbal, košarka, rukomet.., ne atletika ili boks) „igra“, a neprekidno se priča da jeste, obe strane samo su „igrači“. Druga strana je neophodna, bez nje (ovakve) igre, nema! A kome je neophodan „protivnik“, ko njega želi? Osobito je nezgodno što „protivnik“, kod nas lako znači isto što i „neprijatelj“. Na taj način se značenje takođe često korišćenom „borba“, približava uobičajeno i tradicionalno shvaćenoj borbi. (Kad je i koliko, ona na ovim prostorima bila „fer“?). Ili dalje udaljava od igre! Uzgred, ali stalno zaboravljano: elementarna pravila igre isključuju samu pomisao da jedna strana ima „igrača više“. A domaća ekipa, reprezentacija, savezi i novinari, neprekidno pozivaju, ne da se posmatra i uživa u igri, nego da se u njoj bude „igrač više!“

A ne zaboravimo da je u borbi ili sa protivnikom, mnogo šta uobičajeno. Pa i dozvoljeno, preporučeno, slavljeno... Počev sa naizgled bezazlenim: „Ko nije s nama, taj je protiv nas!“. Uspeh u igri je jedno, a uspeh u borbi nešto je drugo. Uspeh u igri pre svega donosi zadovoljstvo, a uspeh u borbi i raznorazne „trofeje“. (Ovde u pitanju nisu samo pehari i medalje, nego novac. Utoliko važniji što je ova „borba“, za njene neposredne aktere, posao od koga žive). Uspehu se u zube ne gleda, on opravdava sve! Ili bar ono što u igri, nije uobičajeno i dozvoljeno. Opravdava gore stvari od lažiranja, normalne pojave kada u predstojećoj borbi uspeh nije izvestan. Uostalom, ono ni slučajno ne mora biti „drastično“: kupoprodaja. Dovoljno je „nameštanje“, „prijateljski dogovor“, takoreći bogougodno „Učinite vi nama, pa ćemo drugi put mi učiniti vama!“. Opravdava angažovanje političara naviklih na „dogovore“ i „sporazume“, ako u obzir ne dolaze „direktive“ i jasna naređenja. Pritisak na sudije, širokog dijapazona: fizički, novcem, nameštenim kartanjem, večerom sa „poslovnom pratnjom“, itd. Opravdava i bojkot od strane saigrača, osudu od strane trenera i uprave onog ko ne prihvati napuštanje igre, rizik da će biti „izdajnik“. Čuli ste za prastaro: „Teško pobeđenima!“. Zato svim silama nastojte da ne budete pobeđeni... U ovom i svakom sličnom slučaju, ocrnjivanje protivnika i svih za koje izgleda da su mu bliski, najnormalnija je stvar na svetu. Neophodna, ukoliko je on „crni đavo“, kako da u borbi s njim nisu dozvoljena sva sredstva?

Ako se vratimo na pomenute strane klubove, čelnici Mančester Junajteda i Mančester Sitija, ne „časte“ jedni druge samo zato što su Englezi i džentlmeni. U pitanju je vekovna tradicija konkurencije uopšte, i u oblastima važnijim od fudbala. Setimo se Nikole Pašića, i odgovora nekom opozicionaru koji mu je prigovorio da se ne ponaša kao engleski premijer Gledston: „Kak’i ste vi Englezi, taki sam i ja Gledston!“. Zato će policija, tužilaštvo i sud, uraditi svoje. A „čašćavanje“ će se nastaviti, baš kao i sve ostalo dopušteno prema „protivniku“.