Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
14.09.2015, 09:21

„Mahni i ti rukama, mahni!“

č: | fb:

Danima smo gledali policajca sa juga Srbije sa detetom sirijskih izbeglica u naručju, i čitali slavopojke! Policajac je od nadležnih za taj gest i nagrađen, nagrada je takođe propraćena slavopojkama. Zatim smo tome dodali slavopojke volonterima i političarima koji obilaze izbeglice po parkovima oko železničke i autobuske stanice u Beogradu, pomažući koliko mogu. A kako kažu, s pravom ali retki, na primer Đoko Kesić i to u humorističkoj emisiji „24 minuta“, u pitanju su najnormalniji gestovi!

Da, ali u normalno vreme, u normalnim prilikama, sa normalnim medijima, pa valjda i sa normalnim ljudima... Razmislimo svojim normalnim mozgovima (onim što je od njih preživelo udare manipulacije i senzacionalizma): šta je izuzetno kad normalan čovek, verovatno i otac, drži u naručju nečije dete? I gleda ga normalno: toplo, sa ljubavlju.., a ono mu „vraća u istoj moneti“? To što je policajac, i što se zove Redžep Arifi? Naši stari rekli bi samo: „Čast mu i čest!“. Zar otkad je sveta i veka, nije ljudska obaveza staranje o deci i svima kojima treba pomoć? Zar otkad je sveta i veka stariji ne uzimaju u naručje decu, iskazujući prirodnu brigu i ljubav za njih? Šta s tim i što je čovek policajac, usto i naš građanin albanske nacionalnosti, a dete mali Sirijac? Zar policajci i Albanci, Sirijci takođe, nisu i ljudi? Šta i s tim što neki drugi ljudi i policajci, pogotovu političari, u nekim drugim zemljama, postupaju kao da nisu i ljudi? -Svako odgovara za sebe, pred svakom instancom koja poziva na odgovornost.

Da, da, ali da li je ovo vreme, i sve pomenuto, normalno? Mnogi, od takozvanih malih građana do takozvanih velikih, uvereni su da nije. Pored ostalog i ostalih, Hana Arent davno je rekla da je zlo postalo nešto banalno! -Svakodnevna pojava na koju smo navikli, koja nas ne iznenađuje, koju očekujemo i iznenađeni smo kada je nema! Ponovimo: nešto banalno, tako da ne vredi kontra: zla je uvek bilo. I to je banalnost, kao i dalja kontra: bilo ga je manje. Stvar je u odnosu prema zlu, stari Aristotel je rekao da prema zlikovcima ne treba biti umeren, zlikovce treba mrzeti beskrajno! Zlo je izazivalo gnušanje, osudu, traganje za njemu sličnom uvek i na svakom mestu. I obavezno rad na sprečavanju, i iskorenjivanju ako se pojavi! Tek potom dolazi hvaljenje i slavljenje dobra, i to zaista dobra. Ne ispunjavanja dužnosti! Čak ni moralnih, koje manje obavezuju od pravnih...

Dobro, možda stanje (plus sve ostalo), i nije nenormalno. Možda se  pisanjem ovih redova stvara takozvana moralna panika, karakteristična za medije ali i javne radnike: predimenzioniranje nečeg štetnog, kako bi se naglasila štetnost, ubrzala i pojačala reakcija javnosti... Ali pogledajmo: kako se odnosimo prema zlu, oko sebe? Onom na čijem iskorenjivanju, pogotovu prethodno sprečavanju, itekako možemo poraditi? I to bez opasnosti po sebe? Ne moramo se mučiti tražeći primer: Peđa Vujanac, ovdašnji dopisnik BLIC-a, u petak piše o „Još jednom nasilju nad nemoćnim detetom“, i „Sandri, Ljubiši i Tamari (koji) odrastaju bez oba roditelja“. U ovdašnjem naselju Peti puk, i „čak“ u Divcima! Nemili događaji, kakvi su ovde i drugde i ranije bili, i o kojima je bilo pisanja. Slabo koga su „potresli“, uključujući one koje je trebalo da „pošteno prodrmaju“. Realno je očekivati da će tako biti i sada. I ubuduće...

Zadovoljićemo se, kao i ranije, osuđivanjem drugih, koje ništa ne košta i sasvim je bezopasno: „Sramota: Mađari sa maskama dočekuju migrante“. I slavljenjem dobrog izvan naše uže sredine, u kojoj naši gestovi, govorenje i ćutanje, jedino i imaju efekta. Pridružićemo se slavljenju na politizovan, i uopšte problematičan način. Pogledajmo karikaturu Dušana Petričića, posvećenu policajcu i dečaku i „pozadini“ slavljenja, na naslovnoj strani nedeljne Politike! Uostalom, ako je „Redžep Arifi, humani policajac“, kakvi su ostali policajci? Pa i ostali Albanci? Ali važno je da razloga za slavljenje ima, pogotovu ako je slavljenje nečeg velikog i dolazi od strane drugih: „Ovo je naše pravo lice. Ceo svet hvali Srbiju!“. (Naslovna strana istog broja BLIC-a). Što više slavimo veliko, i sami smo veći! Slavljenje manjeg (manje poznatog drugima!) i ovdašnjeg, recimo čoveka koji je više od sto puta dobrovoljno dao krv, zato ostaje za neku drugu sredinu ili drugo vreme...

                 

                  

Blogovi