08.10.2015, 11:03

Tužno i ružno.., šta ako je nužno?

Petnaest godina od „Petog oktobra“ i ono što se za to vreme (nije) desilo, prilika je samo za govorenje o njegovim liderima. Mahom onima koji su bili za, malo o onima koji su bili protiv! Pošto je prvih neuporedivo više i pošto su tada došli na vlast, takoreći jednoglasno se proglašavaju krivcima što nije došlo do „šestog oktobra“. Stvarnog demontiranja Miloševićevog sistema i izgradnje stvarno demokratskog.., navodno ponašanja na liniji opšteg entuzijazma i aktivizma!

Ograničenja političke akcije, kao da se ne vide. A njih itekako ima... Samo uzgredno, pomene se kako ima i „opravdanja“ za nešto iz političkog života pa i ovog tokom petnaest godina, koje nam se ne sviđa. I da je kriva sama politika kao delatnost, a ne političari. A ta neprijatna strana politike prisutna je stalno, nezavisno od izgleda i ponašanja političara! Ima je i kod demokratije, nije ona idealni oblik zajedničkog života. Taj život, uostalom, i kad je u pitanju brak ili porodica, ima i „nezgodnih strana“. Razlog ili opravdanje nekima, za usamljenički život... Sama priroda političke akcije njene lidere usmerava, donekle i ograničava. Pitanje je, otuda, da li bi više ostvarili odnosno promenili, i odaniji promeni od tadašnjih?

Pre svega, i ovde (više nego drugde!), važi da „nužda zakon menja“. Nekada pa i „Petog oktobra“ nužna je saradnja i sa vrlo problematičnim akterima, jer inače željeni i dobri cilj neće biti postignut! Dobar razlog za „časne“ da podnesu ostavku, ne učestvuju u problematičnom, ostanu neuprljani? Da, ali i ostave šansu neiskorišćenom, prostor gorima od sebe... U oktobarskim danima tako je, za slučaj da vojska i (ili) policija ne prihvate izbornu promenu na čelu države, trebalo obezbediti prihvatanje od strane JSO. A ono je imalo cenu, i lidere bacilo u dileme. Da li kasnije „isplatiti“ takve saveznike i reći im da se strogo drže svog posla, ili se i dalje oslanjati na njih? Dilema je trajala i kasnije, ko je mogao biti siguran u lojalnost vojske i policije?

Iluzorno je sve očekivati od pojedinaca, hvaliti ih ili osuđivati za sve. Šta vredi i najbolji predsednik republike, predsednik vlade (pa i predsednik opštine), izvršna vlast.., najbolji po sudu birača ili kvalifikovanih poznavalaca, bez većine u skupštini koja bi ga podržavala? Kako je samo „šareno“ izgledala ne samo skupštinska većina, nego i njena većina (Demokratska stranka)! Koalicija je nužnost, mnogo se priča o ucenjivačkom kapacitetu malih „jezičaka na vagi“, a ne i ograničavanju i razvodnjavanju programa svih partnera. Pa i dobrih! Nužno, ovde republikanaca i monarhista, demokrata i „čvrstorukaša“, pobornika građanske i nacionalne države, stvarno i formalno sekularne... Pogledajmo šta ovih dana govori Vesna Pešić o ponašanju Koštunice, već uveče petog oktobra! A lako je zamisliti kako bi on optužio nju, što nije mogao ostvariti ono što je hteo... „Svi“ su hteli „Šesti oktobar“, ali kako su ga zamišljali? Za skretanje pažnje i mobilisanje, neophodan je kratak, pamtljiv i efektan slogan. „Gotov je!“, bio je upravo takav. Toliko da „niko“ u opoziciji, tim pre što je Milošević ne samo mnogo šta oličavao nego i „dojadio Bogu i narodu“, nije mnogo mislio da petog kad je zaista bio gotov, nije gotov njegov sistem! A koliko je među onima koji su hteli da mu „vide leđa“, bilo onih koji ni slučajno nisu to hteli i sistemu? 

-Mnogo je priča o tome šta su i kako radili „lideri“, a šta je radio „narod“ petnaest godina? (Nije Milošević zbog lidera od Pavkovića tražio da izvede tenkove na ulicu, niti je ovaj to zbog njih odbio!). Narod se brzo „ohladio“, i sve prepustio liderima. Mi smo vam omogućili vlast, sad je red na vas! I onda se „razočarao“, dovodeći na vlast poražene petog oktobra... Zar ne bi imao razloga, da bar malo, bude razočaran i sobom? „Šetnje i pištaljke“ mogao je povremeno koristiti, i da opomene aktuelnu vlasti... Prepuštanje brige, zaduženja i odgovornosti bilo kome, pa i dobrom i najboljem, kvari ostale! Odvikava ih od građanskih i ljudskih dužnosti, praćenja i ocenjivanja onog što čini dobar i najbolji. Šta ako njemu, zbog nepostojanja kritike, „uđe kišnica u uši“? Nije uzalud rečeno da vlast kvari ljude, mala malo, a apsolutna apsolutno! O tome valja misliti, i svaku vlast ograničavati. Ne samo drugom vlašću odnosno jednog partnera drugim (jer „vrana vrani oči ne vadi“), nego javnim mnjenjem. I onima koji ga stvaraju pored pa i protiv vlasti: sindikatima, intelektualcima, medijima i nevladinim organizacijama. Šta su i kako oni radili, petnaest godina? Ali ovakvim „proširivanjem optužnice“ ne samo što je manje razloga za optimizam (promeniće se političari!), nego ima razloga i za okrivljavanje sebe. I sam si nekakav akter političke delatnosti, makar time što nisi javno govorio ono što si mislio...

Ovo nije aboliranje lidera od odgovornosti za ono što su radili petnaest godina, ali o tome je ovih dana bilo dovoljno govora. Ali nije ni slaganje sa sve glasnijim „kritičarima“, koji im prigovaraju zbog paljenja Skupštine i glasačkih listića. Zaboravljajući neposredno prethodnu „sitnicu“: ignorisanje tih listića, i skupštinske većine koja je njima nastala. Kad jedna strana u politici ne priznaje legalna sredstva, što bi to činila druga?