Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
28.10.2015, 08:37
Zamrzavanje sukoba ili zamrzavanje sadašnjeg stanja?
Pretpostavimo da Kosovo neće u novembru biti primljeno u UNESKO. Pretpostavimo i da bar za nekoliko godina neće biti primljeno u Savet Evrope i OUN. Prihvatimo glasno i jasno isticano neslaganje sa onima koji misle kao akademik Kostić: da nije naše ni de jure, ni de fakto. I šta onda?
Ćutanje redovno prati neugodno pitanje, koje akademik Ljubomir Simović postavlja „po ko zna koji put: šta bi radili ako bi SAD ili EU nama vratile teritoriju Kosova i Metohije, kako bi je integrisali u državu Srbiju, da li bi to bilo moguće i kakve bi bile posledice“? Kako bi Srbija integrisala njegovo predominantno većinsko stanovništvo? Na danas jedino dopušten, demokratski način, a ne progonom u Albaniju ili fizičkim istrebljivanjem! (U protivnom bi došlo do intervencije NATO-a, verovatno sa sve odobrenjem Ujedinjenih nacija). A tada bi albanske partije (garantovano tesno povezane) lako imale većinu u Skupštini Srbije. Možda i premijera, o ministrima da ne govorimo! Ćutanje je odgovor, nema ni napada na onog ko postavlja pitanje. Napad bi skretao pažnju na onog ko pita, ali i na pitanje!
Ćutanje je odgovor i na pitanje šta sa „zamrzavanjem", sadašnjeg stanja. Iz istog razloga! Šta ćemo raditi dok čekamo radikalnu „promenu prilika“, ili „promenu odnosa snaga u svetu“? Zna se, kao i dosad: izricaćemo osude i zaklinjanja. Da li će Srbija delovati odlučnije, nego posle martovskog pogroma? Kako misli da štiti tamošnje Srbe i srpske spomenike i svetinje, kada ih i sada ne štiti ona? Nego kako-tako, stranci i kosovska policija? I dokle će ih štititi stranci, vremenski, ne samo u pogledu rizika kome se izlažu? Razume se da ćemo raditi na ostvarenju nama toliko dragog „akcionog jedinstva“: okupljanju svih oko aktuelne vlasti. I šta dalje, osim što time dobija vlast? Zna se, slušati jedne sa: „Nikada!“, i druge sa: „Još nikadnije!“. Da je u pitanju neko drugi: inatiti se! Ovako ćemo „lobirati“, ne samo da Kosovo ne bude primljeno u UNESKO, nego ni u Savet Evrope i Ujedinjene nacije. A šta će za to vreme raditi Kosovo i oni koji ga podržavaju, neće valjda sedeti skrštenih ruku? Upravo čujemo da će uskoro potpisati Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji, Najvažnije je, ipak, šta će se raditi na samom Kosovu. Ne zaboravimo očigledno: tu će delovati neka vlast. Ali ne naša! I tu će postojati još nešto osim „sukoba“: postojaće stanovnici Kosova, među kojima su Srbi malobrojna manjina. I stranci koji gledaju da se što pre izvuku, i vlast predadu u nadležnost organima Republike Kosovo. Za većinu njihovih država ona i tako nije „samoproklamovana“, nego legalna. Uostalom, ako Srbija neće ratovati sa Kosovom (vrlo verovatno!), očekuje li iko da će sa Kosovom zbog Srbije ratovati Zapad? Ukoliko se na Kosovu ponovi martovski pogrom? Naravno da je tu i Rusija. Ali i pamćenje za koje je sposobna i kokoš: šta je radila za vreme NATO-bombardovanja.
Kome odgovara „zamrznuti sukob“, koji se predlaže umesto „dostojanstvenog povlačenja“? (Svako ko je imao elementarne pristojnosti da pročita ceo Kostićev intervju, zna da Kostić nije govorio samo o „povlačenju“. Itekako je govorio šta zatim odnosno istovremeno, treba raditi). Smeta li Kosovu ovakvo stanje, da li mu smeta više ili manje nego Srbiji? A pogotovu smeta li tamošnjim ekstremistima koji se ne libe ni nasrtanja na svoju vladu i skupštinu, i da li će naići na efikasan otpor kosovskih vlasti? Oni su na Kosovu, gde su i naši siroti sunarodnici! A naši ekstremisti ili samo glasne patriote, normalno su u Srbiji. Je li dovoljno našim sunarodnicima za ostajanje na Kosovu, njihovo osuđivanje Kostića i zaricanje da „neće priznati nikad“, odnosno „ni po koju cenu“? Tim pre što mogu čuti ili pročitati, da od njih „priznanje“ niko i ne traži. Traži se „normalizacija odnosa“ ili odnosi kakvi postoje između dve de jure države. I koja se korak po korak, i ostvaruje!
Neka je akademik Kostić i „lupio i ostao živ“ (Nikolić), ali nisu li ostala ova i njima bliska pitanja? Ako se sa promenom etničkog sastava Kosmeta neumorno povezuje zabrana povratka Srba posle Drugog svetskog rata, ako „smo još kapitulacijom u Kumanovu izgubili Kosovo“, zar ne treba podsetiti i na veliku seobu Srba? Posle nje nije bilo njihovog povratka, sve do dolaska ne baš velikog broja uglavnom iz Crne Gore, posle Prvog svetskog rata? S tim što tada nije došlo do povratka arhiepiskopa pećkog (patrijarha), u Pećku patrijaršiju? Verovatno ostaju i dalja lupanja srpskih svetinja, UNESKO de jure nema prava da traži njihovu zaštitu od Kosova, jer ono nije njegov član... Veoma verovatno ostaje i dalje lupanje živih srpskih glava, redovno u senci svetinja! Šta je Srbija učinila upravo ovih dana osim što je „energično protestovala“, posle premlaćivanja četiri srpska dečaka od strane albanskih ekstremista? –Koji nisu imali „ništa lično“ baš protiv njih, želeći samo da podsete da je Kosovo, de fakto njihovo. Da li je to i de jure, neka vide drugi... Ostaje i neumorno pominjanje martovskog pogroma ali ne i istorijske činjenice da su Patrijaršiju vekovima čuvale „rugovske vojvode“, a druge manastire opet neke albanske porodice. Ko je sve kriv što je prekinuta ta lepa tradicija, a Albanci su poznati kao veoma tradicionalni?