05.11.2015, 09:13

„Da sam na njegovom mestu, ja bih...“?

Rečeno u naslovu, često je rečeno. Uglavnom na račun nekog „krupnijeg“: kad radi, ne radi, namerava, ne namerava, govori ili ne govori.., pogotovu nešto krupnije. Na primer kad se Vučić dvoumio da li da ide u Srebrenicu, kasnije u Elbasan.., kad je akademik Kostić rekao što je rekao, a pre toga nijedan akademik nije ništa rekao... Ali dosta onog što se često kaže, ne treba da se kaže!

Pre svega, koliko to često „ja“, uopšte, poznaje „njega“? Otkud baš „on“ a ne „ja“, na tom mestu? Ko je za to kriv, jer bi očigledno trebalo da bude obrnuto?  Koliko „ja“ poznaje „njegove“ razloge za to što radi ili ne radi, govori ili ne govori..? Najvažnije je, ipak, da li i koliko zna „ja“, o tome šta „on“ planira da radi ili ne radi... Kao i zbog čega je planirao? Šta ako je morao, dok „ja“ misli da je samo trebao? Od mnogo čega zavisi „njegov“ izbor, ono što radi ili ne radi... 

Druga stvar je koliko „ja“, poznaje sebe? Prošlog i sadašnjeg, toliko da može realno pretpostaviti kakav bi bio u budućnosti pa i u sadašnjosti, ako se nađe ili se nalazi na drukčijem odnosno „njegovom“ mestu. Kako bi tada živeo, osećao i mislio, sa kakvim ljudima i okolnostima bio okružen pre i u trenutku kada bi hteo da uradi to što je „on“ uradio? Šta bi tada znao, što sada ne zna? Da li bi, na „njegovom“ mestu, pogotovu ako je normirano zakonom i običajima, bio ovakav kakav je, sadašnji „ja“? Poznata je česta razlika između čoveka koji kaže kako bi glasao danas kad bi bio na mestu glasača (da su danas izbori), i istog čoveka kad kasnije na tom mestu zaista bude! (Upravo to jedan je od glavnih razloga za izvesne razlike između nađenog predizbornim sondažama javnog mnjenja, i rezultata izbora).

Konačno, koliko i kako „ja“, uopšte, poznaje „njegovo mesto“? U prvom planu smo „ja“ i „on“, u drugom planu je „mesto“. (Vidi se i da je „ja“, pre nego „on“). Vratimo se na polaznu formulaciju: sve zavisi od nas dvojice, i pre svega od mene. Nikako od „mesta“, njegove prirode, uslova i zahteva...  Međutim, „on“ zna „mesto“ i njegovo okruženje, za njega više ili isključivo, važi ono: „Ko na brdu ak′ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom!“. Nekada od „njega“ i ne zavisi šta će i kako će, njegovo pričanje ili (i) postupanje propisano je „mestom“. U tom smislu korektno je reći: „Na njegovom mestu, ja ne bih..!“. Mada je i suvišno, „ne bi“ trebao niko... A ako „ja“ i poznaje „mesto“, da se vratimo na prethodno, koliko je sposoban da se na njemu snalazi bolje? Šta ako je „on“ na njemu poodavno, na njega se navikao, naučio šta je trebalo praktično, a ne samo teorijski..? A kad bi se našao „ja“, nepripremljen ili pripremljen samo knjiški, zar lako ne bi postupao ishitreno, „na mah“, impulsivno, emotivno, inadžijski, nesigurno..? Zar ne bi bio bar iznenađen novom situacijom? „On“ nema pravo koje „ja“ ima, baš zato što nema obaveze koje nameće „mesto“. Odgovornost koju nosi „ mesto“, slabo je poznata ili baš nepoznata, zbog čega se preko nje lako prelazi.        

Međutim, vrlo je bitno ako ne i najbitnije, nešto novo. „Na njegovom mestu, ja bih..“, posredno je tvrdnja da „ja“ ne samo mogu, nego i trebam biti na „njegovom“ mestu! Između njega i mene, odnosno njegovog i mog mesta, nema bitne razlike. Utoliko gore po vas ostale, ako ste omogućili „njemu“ a ne meni, da bude na tom mestu! Što bi na njegovom mestu, „ja“ najverovatnije mogao samo da obavlja neke fiziološke radnje kao on ili bolje od njega, druga je stvar... A pošto, veoma verovatno (sigurno!) neće biti na njegovom mestu, nema bojazni da će tvrdnja biti proveravana... Prema tome, ovo je iz arsenala običnog „japajajakovanja“! Veoma dragog nezadovoljnima mestom na kome su, i bez izgleda da ga promene... Uostalom, koliko puta imamo priliku (ako je uopšte imamo), da čujemo: „Da sam ja na njegovom mestu, isto bih uradio!“. Posebno vredi pogledati šta onaj ko ovo priča, radi osim što priča! Radi li ono što sam treba da radi, po mišljenju drugih? (Pravo koje se svesno i izričito daje sebi, nesvesno i prećutno daje se svakom drugom). Lako je videti da uglavnom prepušta upravo „njemu“, kome propisuje šta treba i ne treba da čini, i svoju dužnost. Ili se bogougodno ali i ugodno (bezopasno), moli Bogu da nešto učini umesto sebe i „njega“.