10.11.2015, 09:26

Vlast

Kod većine birača, videli smo to u nedelju i u Hrvatskoj, uzajamna optuživanja aktuelne i ranije vlasti za ponašanje u vlastitu ličnu ili (i) partijsku korist, brzo bogaćenje i spregu sa „tajkunima“,  udaraju u prazno! Ništa se ne menja u njihovim rejtinzima, umesto očekivanog zgražavanja birači očekuju dalje pikanterije. Isto važi za isticanje nesumnjivog poštenja. Ono je lični kvalitet, bez uticaja na politički!

Kako je i zašto tako, šta tu rade činjenice i dokazi, zdrav razum i logika.., poneko se i pita. Uzaludno, jer odgovor mora obuhvatiti i pitanje kakvi smo mi, a ne političari. Ne samo kao birači nego i kao ljudi, narod! Kako se odnosimo prema vlasti uopšte, šta od nje očekujemo? Vrlo neprijatno pitanje, pošto je za mnoge među nama nepotrebno, pa i uvredljivo! Za njega nema mesta pored starog i stalno podgrevanog uverenja da „narod nije kriv“. Nizašta, pa ni za vlasti kakve ima! Kako bi bio kriv kad je izuzetan, „narod najstariji“, čak „nebeski“? Ima i onih koji govore da su Srbi „zaklani narod!“ Ne primećujući razliku između „zaklanog“ i „klanog“, i da u prvom slučaju ne bi mogli govoriti... Prema tome, nešto ili neko je kriv što su ljudi na vlasti takvi kakvi su! Ili nisu krivi samo oni...

To „nešto“, jeste sama vlast. Neki koji to kažu rado citiraju i parafraziraju poznata imena iz istorije, koja ističu kako svaka vlast kvari. Mala malo, velika mnogo, apsolutna apsolutno... Time samo demonstriraju svoju „načitanost“, jer u narodu ima status nesumnjive istine i narodne mudrosti, ono: „Gde je vlast tu je i mast, slast i čast!“. A tu su i druge narodne mudrosti koje vlast direktno ne pominju, ali je itekako „imaju u vidu“. Na primer, „Ko nije za sebe, nije ni za druge!“. Poseban „šmek“ svemu daje nada (koja uvek umire poslednja!) da ću možda „i ja“, jednog lepog dana biti vlast... Ako je baš nerealna, nema veze, možda će biti „neko moj“! Tada će biti vreme da i ja malo „omastim brke“, a kako da to učinim ukoliko sam zgražavanjem nad „omašćivanjem“ ranijih, pridoneo klimi u kojoj „omašćivanju“ sledi zgražavanje? I otuda pasivizacija i apolitičnost, stalno pravdana čuvenim: „Ko da bi ti drugi, bili bolji!“. Razume se da za to ima razloga van ljudi, nisu u pitanju nikakvi specifični „geni“. Vekovi i vekovi tuđinske ili osvajačke vlasti, plus autokratska domaća vlast, čine svoje...

 „Nešto“ se odnosi i na religiju, a „neko“ na njenog Boga! U meri u kojoj je „povratak religiji“ iskren, imamo jačanje hrišćanskog odnosa prema vlasti. Nimalo kritičkog! Setimo se, direktnog: „Bogu Božje, a caru carevo!“, „Nema vlasti, a da nije od Boga!“. Ili ritualnog ali dugo vremena obaveznog, prvo: „Po milosti Božjoj“, pa tek potom i dodatno (da ne kažemo uzgredno): „... i volji narodnoj“. A tu je i ono indirektno, možda uticajnije: principijelno uverenje da se sve odvija po Božjoj volji. Bog će i kazniti, onoga ko je za kažnjavanje! Kako je davno rečeno: „Bog je Rimljanima dao i Kaligulu, i Nerona!“.

Otuda, a ne samo zbog navike da jednu aferu brzo u zaborav gura druga afera, nema naročite potrebe za ozbiljno odgovaranje na optužbe. Retkost je čak i laka odbrana loših postupaka vlasti razumnim podsećanjem da „u svakom žitu ima kukolja“, da su u pitanju loši pojedinci, izuzeci... Normalno, ako kažemo da se radi o takvima ili „mangupima u našim redovima“, iz toga odmah sledi da je tako i kod njih. A to se nikako ne želi, oni moraju biti svi listom, loši! Kao što će takvi biti i sadašnji vlastodršci, kada naši dođu na vlast...

Efikasnija borba sa političkim protivnikom mora se voditi uz korišćenje nekog drugog „oružja“, a ne isticanjem da on vlast koristi u ličnu ili partijsku korist. Isto važi za borbu protiv korupcije. Jasno je da korumpiran može biti samo onaj ko ima neku moć, a najcenjenija i najmoćnija moć upravo je vlast. Kao legalna moć, u stanju je da mobiliše ali i isključi ostale moći! Pre toga, neophodno je negovanje nežne biljčice zvane vlast kao funkcija koju društvo na određeno vreme daje pojedincima. Radi svoje koristi a ne njihove, o čemu neprekidno vodi računa...