02.12.2015, 09:39

Čuvajmo se kriminalizacije i onih koji je olako pominju

Nagađanja da li je bilo „pokušaja državnog udara“ ili samo „pokušaja urušavanja vlasti“, „ko je koga i ko će koga“, „ko stoji iza ovoga a ko iza onoga“, „zašto baš sada“, čiji je vrhunac javna tvrdnja da je „Kurirov napad na premijera ocenjen kao pokušaj kriminalizacije Aleksandra Vučića“ (Politika, 30. novembar), igra je koja se sirotinji obezbeđuje pored hleba. Tim pre što izvesno vreme nema Novakovih, a igre ostalih sportista nisu naduvane do nacionalne atrakcije. Usto je igra koja namerno i nenamerno odvlači pažnju od onog što se istovremeno odvija, a nije igra. Ili jeste, ali vrlo, vrlo ozbiljna! Ne samo zbog „kriminalizovanja Premijera“ nego bilo čijeg kriminalizovanja, kriminalizovanja u značenju koje mu se pridaje. Do sada o njemu uglavnom nije bilo govora, tako da će sadašnje značenje ostati kao pravo. A i upotreba!

Kriminalizacija bilo koga moguća je (i opravdana), pošto sud pravosnažno utvrdi da je neko počinio kriminal. Pre toga ne dolazi u obzir i sama je kriminal, onaj o kome se radi samo je osumnjičeni odnosno optuženi za kriminal. Samo javno sumnjičenje odnosno optuživanje, nije kriminalizacija. Da jeste, javno tužilaštvo ne bi ništa drugo ni činilo osim kriminalizacija! Kvalifikovanje sumnje odnosno optužbe kao kriminalizacije, pokušaj je njihovog sprečavanja. Isto važi za mnogo blažu kvalifikaciju istih kao „napada“ (stalno je srećemo).

To da svaka sumnja, a pogotovu optužba, nije osnovana (nikako ne brkati sa „umesna“!), podrazumeva se. Šta sumnju i optužbu čini osnovanom, takođe se zna. Prisustvo policajaca sa fantomkama, na konferenciji za medije ministra policije, optužbu potkrepljuje malo više od onog: „Keve mi!“. Ako nije osnovana ona se odbacuje, osumnjičeni odnosno optuženi, rehabilituje. A onaj ko je javno sumnjao odnosno optuživao, doživljava ono što je namenjivao drugome. Biva osuđen!   

Tako je to, u principu. Pred sudom kao organom države, i pred sudom javnog mnjenja. S tim što su tzv. javne ličnosti, pogotovu političari, aktuelni ili potencijalni imaoci vlasti, pre predmet javnih sumnji i optužbi od „običnih smrtnika“. S pravom, zahvaljujući ovlašćenjima koja poseduju, u stanju su i, da više od ostalih, usreće i unesreće druge. Ali su za to i bolje i raznovrsnije nagrađeni... Uzgred, a kakvim su sve sumnjama i optužbama, izloženi političari na vlasti od onih iz opozicije, i obrnuto? Pa nema ni tužbi, ni potezanja opasnosti od državnog udara! Zato i sitne ribe, uključujući uvek grešne novinare, ne treba mnogo osuđivati. Rizikuju mnogo više nego političari, kad se uzajamno „čašćavaju“. Ali  za kvalifikaciju jedne neosnovane ili osnovane optužbe kao „kriminalizacije“, pre ministra zaslužan je sam Premijer: „To nije bio politički napad, to je bila optužba protiv mene za konkretno krivično delo“. I šta kaže dalje, nekada briljantni student prava? „Neću da dozvolim bilo kome u Srbiji da me povezuje sa bilo kakvim kriminalom!“ Bilo kome, ni fizičkom ni pravnom licu, privatnom ni javnom tužiocu... On ne dozvoljava ono što zakon dozvoljava, tužilaštvu i naređuje!

Ne treba grešiti dušu: „državni udar“ i to od bivšeg glavnog urednika jednog tabloida, a bez asistiranja visokih oficira vojske i policije, možda je čak bio moguć i pokušan. S obzirom na izrazitu slabost aktuelne vlasti, koju i malo jača košava može da oduva! Nije preterivanje: neprimećeno je prošla ne tako davna izjava Premijera, kako nema snage da privatizuje Crvenu zvezdu i Partizan! Pre toga, i to više puta, pričao je kako u Srbiji niko nema hrabrosti da se uhvati u koštac sa tajkunima, da niko ništa ne može Kosmajcu! Što posle takvog priznanja nije podneo ostavku, izvan je ove teme...