23.01.2016, 10:58

Glas naroda

Nekoliko dana pre odluke o vanrednim izborima, ministar Aleksandar Vulin je rekao da će njihov ishod biti za apsolutno poštovanje. Glas naroda, glas je boga! Izvinjenje kojim je to propratio bilo je nepotrebno, jer je ovo izjednačavanje veoma staro. Druga je stvar šta sve ovo danas znači, a šta znači izvorno. I šta u današnje vreme i na određenom mestu, treba da znači! Značenje nije jedno, kao što i „narod“ i „Bog“, svuda i uvek ne znače isto. „Glas“ jednog i drugog, takođe se ne zamišlja na jedan način... Pitanje je i za koga ili za šta, narod daje „glas“? Samo na predsedničkim izborima, daje ga za pojedinca. Da li za njega kao tu i tu ličnost, pripadnika te i te stranke, ili (i) zastupnika te i te političke ideologije, programa? Za šta ga daje na parlamentarnim izborima: za vođe stranaka ili stranke, sa ili bez ideologije? Njih pojedinačno ili koalicije, najavljene i potpisane tokom predizborne kampanje ili nenajavljene i pravljene kasnije i ko zna kako?

Kod nas, ovo je deo stare formule: „Po milosti Božjoj i volji narodnoj!“, koju su krunisane glave izgovarale ili pisale pre svog imena i titule. Redosled i značaj odmah pokazuju da glas naroda nije samostalan, da ne važi bez glasa Boga. (Milosti, koju je stekao krunisanjem). Posle eventualnog skraćivanja takvih za glavu, govorilo se i njihovom neskladu sa glasom Božjim... Druga je stvar što su mnogi nastojali da stvar obrnu: da glas naroda (obično izmanipulisan, ako je narod uopšte i pitan!), proglase glasom Božjim... Danas ili u vreme opšteg prihvatanja demokratije (stvarnog ili deklarativnog), izjednačavanjem ovih „glasova“ naglašava se da su izborni rezultati svetinja! Kao i svaka druga - nepromenljivo i nedodirljivo, nedostupno propitivanju. Ni regularnosti, ni opravdanosti!

I za jedno i drugo, međutim, može imati razloga. I to ozbiljnijih od obaveznih zamerki na oboje, od gubitnika. Niko od teoretičara demokratije ne sumnja da izborni rezultat (glas naroda) pokazuje samo kako se narod u datom trenutku opredelio za datu stvar. (Ko će u njegovo ime odlučivati, svojom voljom). Ništa više, nikako da je taj „glas“ nužno ispravan, najbolje što se moglo „čuti“ u tom trenutku o toj stvari. Otuda se traži i dalje izjašnjavanje „naroda“, kroz javno mnjenje i mnjenje pojedinaca, medije... I o novim „stvarima“ i o opredeljenju o toj ranijoj. 

Bog se ni o regularnosti ni o opravdanosti ne izjašnjava, bar ne direktno. Gubitnicima zato nije teško da dokazuju njegovo neslaganje sa rezultatom, kao ni pobednicima slaganje! Uostalom, narod se jeste izjasnio, ali u pitanju je deo naroda koji čine birači. Od dela birača koji se nisu izjasnili (birali), opet samo deo priznaje i prihvata izjašnjavanje onih koji su birali. A tako je i sa delom onih koji su se izjasnili (birali)! Posle izbora, naravno, glas naroda je glas izabranih. Jako različit prema onima koji su ih birali i izabrali, i onima koji nisu birali ili nisu birali njih. Stariji se sećaju da su, ne tako davno, neki put narod nazivali „širokim narodnim masama“, a drugi put „silama mraka i bezumlja“. Njihov glas, normalno, nije imao veze ni sa narodom a kamoli sa Bogom... A ovih dana Tomislav Nikolić reče: „Neka pobedi bolji“, kao aktivni Predsednik svih građana Srbije. A kao pasivni član odgovarajućeg dela tih građana ili stranke: „Ne sumnjam da će ona odlično proći“.

Javnost ili javno mnjenje, istovremeno treba poštovati i prezirati (Hegel). Ispoljene kao glas naroda, ma kakvi bili! Vulin bi to što je rekao morao reći i da nije toliko siguran u uspeh svoje koalicije, morao bi i kad bi izgubila! Sve drugo glas je pojedinca ili grupe koji ne reprezentuju narod, i koji, ako im se narod ne sviđa, treba da potraže neki drugi... Zato je glas naroda za poštovanje, izjednačavan ili ne izjednačavan sa glasom Boga! Ine treba ih izjednačavati, teško da bi se Bog mogao izjašnjavati kako ume javnost. (I tek svake četvrte godine, odnosno „vanredno“). Kada je umrla umna Isidora Sekulić, na primer, naša „javnost“ se najviša interesovala za to da li je umrla kao nevina!

Jasno je da narod nije jedini krivac za nimalo retke propuste, ali ga ne treba ni obavezno oslobađati svake krivice. („Narod nije kriv!“). Ipak on a ne neko drugi, pogotovu ne Bog, glasa ovako a ne onako. Ili uopšte ne glasa, prepuštajući „glas naroda“ onima koji glasaju! Samo donekle pravda to što kad ljudi imaju malo kontrole nad svojom društvenom okolinom (kad je nivo mogućnosti vrlo nizak), njihove namere imaju pretežno karakter re­a­k­ci­je na spoljašnje nadražaje. Ovde odgovarajućih demagoga i manipulanata, ali „pretežno“ nije što i „nužno“.