08.02.2016, 10:24

Svaki izbori predstavljaju „derbi“, a posle sledi „revanš“

Zanimljivo je pitanje ne samo zašto sada prevremeni izbori i kakve su čije šanse, zašto možda i lokalni (u Beogradu) gde razlozi sigurno nisu kao za parlamentarne, nego i zašto su tako često? O prvom se govori i piše stalno, a o drugom slabo.

Sve je politika ili politika je naša sudbina i ima snažan uticaj na sve sfere društva... Ali baš zato ne može ostati ista, i ona svesno i nesvesno trpi i traži uticaje nekih sfera. Pogotovu važnih kakva je ekonomija, naizgled njena suprotnost. Naizgled, tzv. industrija slobodnog vremena prelaz je između ekonomije i navodno slobodnog vremena, jer ga ispunjavaju estrada i sport. Zato se od politike, koliko je to moguće, prave upravo oni! Okrenutost budućnosti jedna je od osobina većine današnjih društava, pogotovu postindustrijskih, na to ih neumorno tera bar ekonomija. Tačno je da naše nije takvo, ali je njemu okrenuto neuporedivo više nego preindustrijsko. To izvesne stranke i njihovi čelnici teško shvataju, mada od malih nogu slušaju naše: „Što je prošlo, povratka mu nema!“ A mnogi za tu okrenutost imaju i opipljiv razlog: u sadašnjosti mnogo čega željenog nema, a neželjenog - na pretek! Jedan od razloga za stalno propagiranje „bolje budućnosti“, koje se danas vezuje za baš konkretne godine... Navikli da „živimo u čekaonici“ i nestrpljivi da iz nje izađemo, imamo utisak da će posle sledećih izbora budućnost ako ne doći, bar biti dosta bliža!

Pogotovu se od politike pravi sport, pošto prikriva dosta ozloglašenu ekonomiju (biznis) i estradu, a mnogo je uzbudljiviji od politike. Navodno je i mnogo čistiji, zna se šta jeste a šta nije dozvoljeno! U njemu i pojedinac ima daleko više mogućnosti nego u politici, u čijim je velikim organizacijama pojedinac zaista, samo onaj na vrhu... Zato se takmičarska strana politike forsira u svojevrstan sport čiji su akteri stranke, dok su birači njihovi navijači. A u sportu se neprekidno održavaju utakmice (takmičenja, mečevi), nikako jednom u četiri godine! Među tolikim partijama koje odavno igraju „utakmice“ svaki birač treba da bude navijač: nađe „naše“ i „njihove“, i bude zainteresovan za „pobedu naših“ a ne za sebe! Otuda ogorčen otpor starih partija prema novim (Saši Raduloviću i Borku Stefanoviću), i naprasna ljubav među odavno posvađanima (Tadić i Jovanović). Kao u svakom popularnom sportu: neka se raduju zbog uspeha „naših“ kad već ne mogu zbog svojih uspeha! Što je još važnije: neka pate zbog neuspeha „naših“, umesto svojih neuspeha. To neće biti ozbiljno kao u obrnutom slučaju, jer će „naši“ verovatno za manje od četiri godine, imati priliku da pokažu „Čija nana crnu vunu prede!“ Sve ovo, čuva i od po partije neugodnih razmišljanja. Na primer, koliko koštaju prevremeni izbori? Uštede jer će parlamentarni biti uz lokalne, ima. Ali šta bi se sve moglo „isfinansirati“ iz para koje će partije ko zna odakle sve dobiti i potrošiti? A još nisu vratile ni ono što su dužne od prošlih redovnih izbora.

Naravno da ovo nije jedini razlog, za priželjkivanje i praktikovanje „prevremenih izbora“. Tim pre što o njihovom raspisivanju odnosno ranijem održavanju „utakmice“ (izbora), odlučuje jača strana, vlast. Ali vidimo da se tome ne protivi druga i slabija, naprotiv! Ne protive se ni birači, bar ne njihova većina koja će izaći i izbore učiniti legitimnim. Prija im što se pre izbora njima na vrata dolazi i na sve načine „podilazi“, odjednom postaju nešto važno. „Narode, snago moja!“, može delovati i sumnjivo, ali lepo ga je čuti. Daj šta daš! Ova iluzija malih, anonimnih, nemoćnih.., da i njih neko za nešto pita ili da se i oni za nešto pitaju, da možda upravo njihov glas (svako od takvih misli upravo na svoj glas), važan je razlog što vole prevremene izbore. Ili bar na njih ne izlaze manje nego na prethodne! Izlaženje u uverenju da je to „građanska obaveza“ ili da se to „mora“, neuporedivo je manje prisutno. I stalno sve manje, kao i uživanje u mogućnosti da pre isteka od četiri godine, „vide leđa“ onima koji su ih u predizbornoj kampanji prevarili. Ili kazne one koji su se kasnije pokvarili. Isto važi za „fer-plej“, pružanje šanse novima da pokažu šta znaju i umeju. Setimo se kako se često govori: „Svi su oni, isti!“.

Vlast zna da bude pametna: posle četiri godine ili punog mandata vreme je za „svođenje računa“, „pravljenje bilansa“, „podvlačenje crte“. Posle dve, toga nema! Vreme je bilo nedovoljno, pojavili su se i neočekivani problemi i otpori, iznutra i spolja... Kao ni ugodne mogućnosti koja se do maksimuma koristi (gledamo to već dve godine), da se za sve neurađeno, nedovoljno urađeno, opozicija i posmatrači sa strane rekli bi i „pogrešno urađeno“, krivica svali na prethodnu vlast. Ali tu je druga ugodna: omogućavanje svojim biračima kompenzatorskog zadovoljstva. Opet su pobedili „naši“. Ako nisu pobedili, što opet ne bi bilo prevremenih izbora? Oba puta manje je važan ili nije važan uopšte, učinak naših između izbora...

Tačno je da slabija strana, mnogo reskira. Ali šta ako je parlamentarna opozicija nezadovoljna onim što ima? Šta ako do kraja mandata vlast, svojom ili ko zna čijom zaslugom (da li će birači videti razliku?), popravi imidž za još bolji rezultat? Šta tek reskira vanparlamentarna? Neprelaženjem cenzusa već je istisnuta sa velike političke scene (parlamenta i njegovih debata koje prenosi televizija, i od strane medija obavezno posećenih medija). Stvarna opasnost, neuporedivo veća nego za vlast, odsustvo je sa javne scene! Ko da se mlati vanparlamentarnim strankama i njihovim pričama, još manje obavezujućim od onih parlamentarne opozicije? Uostalom, „živi se“ od onog što radi i najavljuje da će raditi, vlast... Zahvaljujući izborima prisustvo joj je zagarantovano, tako da može samo dobiti. Setimo se samo koji je sve pojedinac i koja sve stranka, imao publicitet! Ponovni neuspeh amortizuje se „obećanjem“ da će se izaći i na sledeće izbore, kada će stvari stajati drukčije... I kukanjem da kampanja nije bila fer, da su birači bili obmanuti, i bla, bla...