06.03.2016, 11:11

Umesnim priznanjem ne dobija samo ko je dobio i ko je priznao

Vidimo da su dva sportska kluba Skupštini predložila da eminentnom kardiohirurgu Bošku Đukanoviću, dodeli zvanje počasnog građanina Valjeva. U istoj novinskoj vesti podseća se da je to zvanje ranije dodeljeno čuvenom košarkašu Milošu Teodosiću, ali ne i svetski poznatom i cenjenom slikaru Ljubi Popoviću. (A jeste dodeljeno). Predlogu i ranijem izboru, teško je prigovoriti. Lepo je i da se Skupština i time bavi, povremeno promovisanje vrednog korisnije je od svakodnevnog kukanja zbog napuštanja vrednog. I da bar tada u njoj vlada prijatna atmosfera, umesto uobičajenog „Ko će koga!“

Međutim, zar su samo sportski klubovi zainteresovani za uvažavanje zaslužnih građana? Zar se time ne bi trebala baviti razna udruženja i organizacije? Pa i stranke, ako ni o čemu drugom i ne govore osim o „dobrobiti građana“, morale bi znati one koji su se u tome istakli! Pa i sama Skupština, ne samo kad joj stigne predlog odgovarajuće komisije. Od čije predsednice čusmo da samo aminuje predloge koje dobije... Zato ne treba da čudi što počasni građanin nije Matija Bećković, ne samo opšte priznat a omiljen u Valjevu, nego i vrlo odan Valjevu? A jeste Anatolij Karpov! Neko je tako hteo, a neki nisu hteli da mu se zameraju...

Promovisanje Valjeva u državi i svetu, višestruko je korisna i prijatna stvar za Valjevo. U tom smislu možemo se samo nadati da će i neko od ostalih, veoma poznatih Valjevaca i ne-Valjevaca, dobiti počasno zvanje. (Studio Trnavac promoviše Valjevo, Pulika takođe...). Pre toga, da će se u Valjevu pažljivije „voditi evidencija“ o takvima. Uz puno uvažavanje za delatnosti iz kojih su pomenuta trojica, molimo za pažnju prema ostalim delatnostima! Recimo prema umetnosti uopšte, ne samo slikarstvu. U njoj ima još vrlo poznatih, i zaslužnih za Valjevo... U principu i nikako zbog predloženih, uspeh u cenjenoj delatnosti ne treba da bude u senci prisustva delatnosti u javnosti! Akademik Aleksandar Loma nije popularan kao neko iz umetnosti ili sporta, ali sigurno će dugo trajati u „kolektivnom pamćenju“. Našem, i stranom.

Promovisanje Valjeva jeste važno, ali itekako treba ceniti i ostvareno u Valjevu! Pre i posle toga, razume se, koristiti ga ili u njemu uživajući... Primera radi, sećamo li se profesora Univerziteta, koji je rodnom gradu poklonio projekat brane na Gradcu? Naravno da zaslužnih za Valjevo, ima i u samom Valjevu! Šta ako nisu van njega toliko poznati i priznati? U Valjevu se afirmacija poput Popovićeve, Teodosićeve i Đukanovićeve, ne može ni steći! Da li će neko predložen prihvatiti ponuđeno priznanje, na šta se nekad ukazuje kao na problem, njegova je stvar. „Primećivanje“ takvog i nastojanje da mu se „odužimo“ nije njegova, nego naša.

Priznanje „počasni građanin“, posebnu vrednost ima jer nije praćeno novcem. Time što je počasno, pored zaslužene afirmacije odgovarajućeg čoveka, njime se afirmiše i solidno zaboravljena čast! A s njom neke druge vrednosti... Između počasnog i građanina nagrađenog za dugogodišnji ili samo godišnji rad, ima mesta za zaslužne koji nisu živi, ne mogu biti nagrađeni novčano i nisu podložni dnevnim (dnevno-političkim?) menama. Zašto neko ne bi dobio neku od novih ulica? Valjevo nije Pariz, koji je jednom aerodromu dao De Golovo ime. Aerodrom u Divcima, zato bi mirno mogao nositi ime nekog ovdašnjeg čoveka!

Nikako ne treba gledati samo na one koje nije teško videti, pošto su stalno „u svetlu reflektora“ (medija). Pre nego što se nekome dodeli „još jedno“, treba razmisliti i kome priznanje više znači: njemu ili onom ko ga dodeljuje? Koliko je na priznanje Ljubi Popoviću uticalo ostvareno u Parizu, a koliko ostvareno u Valjevu (Moderna galerija)? Za građanstvo, promociju vrednosti i nastanak budućih vrednosti, još je bolje gledati ko je još zaslužan... Radi ohrabrivanja i stimulisanja budućih, u svetu i ovde! Svojevremeno je Skupština opštine Kraljevo povukla potez bez presedana, nažalost, i bez ponavljanja. Počasnom građankom, proglasila je „običnu domaćicu“! Ali zašto? Jer je kao staratelj, za skromnu naknadu (nikako nagradu!), „izvela na put“, „napravila ljudima“, nekoliko desetina siročadi! Kakvi smo, ako se decenijama između nas ne pojavi niko vredan? U privredi, sportu, umetnosti, prosveti, zdravstvu... Što da ne, i u politici? Posle „brisanja“ narodnih heroja, na čemu se svojski radi, pogledajmo od kada nemamo zaslužnih!  Ako je zaista tako nije čudo što smo na niskim granama, nego što na njima nismo bili i ranije. A nismo bili!